Put do tvog srca ###4 .DIO SERIJALA "MOĆ KLOŠARA"

Kraj??

Eva

Znate kad imate dan koji nikako da se izvuče na bolje, nego sve veći stres se dešava. Takav je moj dan . Sastanci do beskraja . Čak sam se uspjela posvađati i sa Mariom koji ne znam koji vrag radi tako dugo u Americi?
Od kako sam došla iz Sarajeva zatrpala sam se poslom jer sam se jedva rastala od Emira. Obećala sam mami da ću ići s njima na večeru sa Robertovim roditeljima koji slave 30 godina braka  i ne mogu da se izvučem nikako. Ne stižem ni mobitel da uzmem da pozovem Emira , jednostavno me svi prekidaju i donose papire. Pustila sam mu poruku da ga zovem kasnije i nadam se da neće da se naljuti. Ljubav moja voljela bi biti daleko odavde s njim i uživati u Sarajevu i sa svojim prijateljima. Dosta mi je ovih obaveza , morat ću tražiti od Maria da me oslobodi svega ili bar polovicu.

"Eva naši su već stigli ideš li?"

Roberto me upozori koji čini mi se jedva čeka da ide na večeru. Logično njegovi roditelji slave godišnjicu, nadam se da nije zbog mene oduševljen jer sam jako neraspoložena i nervozna i nejebica me uhvatila na to sve.

Brzinski odem do ureda i presvućem se,popravim šminku i siđem u restoran. Predosjećaj da nešto nije kako treba me šiba i šta više može poći po zlu ovog dana?

"Eva draga hvala ti dušo što si izdvojila vrijeme za nas ,mnogo nam znači!"

Pružim im vaučer za jedan lijep odmor na Alpama i poljubim ih. Jako ih poštujem  bez obzira na raskid mene i Roberta.

"Zadovoljstvo je moje !"

Mama sva cvrkuće oko mene. Sretna je što sam pristala na ovu večeru u društvu Roberta. Ok prijatelji jesmo ,ali njegov pogled to ne pokazuje. Trenutno me jebe pogledom i nije mi prijatno nimalo. Na silu se osmjehujem kao da sam retardirana. Nakon večere stiže i torta koju Karlo donosi , konobar i odmah nakon njega dolazi piće.

"Gospođice Eva jedan gospodin je bio tu i poslao vam je ovo piće i poruku!"

Kaže Karlo na glas i Roberto stišće šake i znam ljubomoran je.

"Hvala Karlo možeš ići!"

Uzimam karticu i čitam i ....ne... ne i ne nije moguće. Podižem pogled i razgledam po restoranu i ne vidim to što želim.

"Karlooo!"

Viknem tako da obrate pažnju cijeli restoran na mene, ali mi se jebe za to jer moje srce je počelo da preskače i da trči maraton sa preprekama.

"Gospođice Eva?"

Već sam na nogama !

"Eva dušo šta je bilo?"

Mama mi se obrati, ali ja ne dišem. Ignorišem ih potpuno. Noge ne osjećam.

"Gdje je muškarac ...Karlo koji ti je dao ovaj papir?"

Sklonem se od stola i idem s Karlom dalje od stola.

"Gospodin je bio kratko, tražio vas na recepciji i ušao u restoran. Nije ništa poručio , samo rekao da vam donesem piće i prenesem poruku!"

"Kad ? Kad Karlo ?"

"Prije 10 minuta gospođice!"

Vratim se do stola tražeći mobitel. Jebote bio je tu i imam 10 propuštenih poziva. Pozovem ga i znam već znam šta je vidio i šta pomislio. Znam i da se neće javiti jer je nedostupan! Besmisleno je da idem da ga tražim jer znam da ga neću uspjeti naći.

Bez daha hodam po recepciji i zovem tehničku službu za video nadzor. Želim da se uvjerim Jel zaista on bio?
Moje nejavljanje cijeli dan, njegov dolazak? Odakle on Bože?