Dajana je, vidno iznervirana, sedela u svojoj sobi i razmišljala. Ništa je sada nije moglo otrgnuti misli, oh, kako su je samo mučila razmišljanja.
Ona je oduvek radila bez razmišljanja, trčala je pred rudu. Takva je, veoma sigurna u sebe, ambiciozna i nepokolebljiva. Nije se dala zbuniti, niko je, ne, nije mogao zaustaviti u onome što je naumila, veoma tvrdoglavo je hrlila da postigne sve što je zamislila.
Na tome su joj se svi divili, uvek je upadala u oči, bila je poznata, bila je vidljiva.
Svi su je znali, čak i oni za koje ona nije čula, znali su ko je Dajana.Smatrali su je buntovnicom, pravom malom umišljenom damom, sa previše samopouzdanja, nimalo samokritike. Njeni snovi bili su im banalni, nisu je podržavali, nisu njenim željama pridavali značaj.
A ona im je dokazala, dokazuje još uvek, ko je Dajana, i da ona ne cilja na visoko bez razloga.
Taj mali egocentrik, kako je u društvu onih koji je nisu podnosili a opet je imitirali, umelo da se čuje, ove godine upisao je glumačku akademiju. Niko to nije očekivao, za njih je uvek bila obična i preobična klinka puna sebe, bez ikakvog razloga. Ko bi njoj platio tu akademiju? Pa Dajana ima samo majku, nikoga drugog sem nje. Jedna plata nije dovoljna za tu glumačku akademiju za kojom je Dajana žudela. Osim toga, pričali su: " Šta je umislila ta devojka? Fol ima talenat, nema ta pojma o životu. Odigrala dve, tri školske priredbe i odmah pomislila proslaviće se. Klinka."
Ali na sve to Dajana je znala itekako da odgovori, nije im ćutala. Koliko ceni sebe, kako bi mogla da dopusti da je bilo ko tako omalovažava?" Mala je prava drznica. A bogami je i dosta razmažena."- čulo bi se kad god bi Dajana prošla. No, pored toga što se sa njima raspravljala, nije joj bilo stalo ni do čijeg mišljenja.
Eh, sada ta mala buntovnica sedi u svojoj sobi i razmišlja.Tek što je čaj odložila na mali noćni stočić do njenog kreveta, neko je pokucao na vrata.
Prevrnula je svojim umornim očima i pridigla se u svom mekanom krevetu." Dajana."
Na vratima se pojavio onaj koga je u ovom trenutku najmanje želela da vidi, a nije htela nikog ni da gleda.
"Ostavi me na miru."
Pružila mu je tih par reči i vratila se u ležeći položaj. Glas joj je bio hrapav i nerazmetljiv, kakav do sada nikada nije bio. Bila je ona prava brbljivica.
" Dajana, molim te. Hoću da razgovaramo. Pa brat sam ti."
Na ovo se Dajana vec malo pridigla, odmahnula je glavom i pohotno pogledala visokog dečka u oči.
" Nisi mi ti vise brat. Zaboravi."
Prostreljala ga je onim svojim tamnim praznim pogledom i pogodila ga pravo u srce. Nije mogao ni da sluti da će mu njegova sestra ovo reći, njegova omiljena, posle svoje rođene sestre, sestra od omiljene tetke. Ponizno je pogledao.
" Dajana, nisam mogao da znam da je to on, i ti to vrlo dobro znaš. Zasto komplikuješ?"
Sada joj se već približio, zvučao je blago, nije hteo da je isprovocira, jer kad bi, nije umela da kontroliše sta ce reći. Nije prezala da li će nekoga uvrediti, njene reči umeju itekako da bole." Ni ja nisam znala kakav si ti kreten. Ali sada znam da ne želim da mi se obratiš ikada više. I to je jedino što znam."
Izvukla je svoju toplu ruku iz njegove, i okrenula se leđima od njega.
On za nju više nije predstavljao brata, on je za nju odsad neprijatelj, jedan od milion."Dajana..."
Pokušavao je on da je smekša, ali nije se dala pokolebati. Povredio ju je, a previše je u ovom trenutku poštovala sebe, da bi to bilo kome više dopustila.
YOU ARE READING
Slomio si me
Teen FictionMože li neko ko vas je prepolovio, ponovo bez sumnje, i da vas sastavi? Dajana ne veruje u to. Ona je slomljena, veruje da nikada više ne može biti ona stara. Slaba je na njega, nezamislivo mnogo, iako je u očima njenih najbližih, on taj koji ju je...