Slomio si me

Chp 5 || zasluge ||

Ide još jedan nastavak, jer neću moći ovih dana da izbacujem često.

Dosadni zraci sunca pomolili su se i kroz moj povez nagovestavajuci mojim ocima da bi trebalo da se otvore. Tesko ih otvorim i skinem povez. Sunce je vec uveliko osvetljavalo moju sobu.

Trgnem se i pogledam na sat, bilo je 11h. Rastegnem se i ustanem iz kreveta. Vikend je, tako da mi danas nema skole. Ali akademije ima, i trebalo bi da me zove reditelj. Jos uvek nisam znala da li cu pristati ili ne. Znam da mi to jedino moze priustiti uspeh, veliki pomak, ali zavisi kakva je uloga. Svesna sam kakav sam posao izabrala i koji put da njime koracam, ali necu sebi dopustiti da glumim neke odvratne uloge samo da bi imala sto vise uloga na broju. Strpljen spasen. To nikada nije bio moj moto, oduvek trcim pred rudu, kao luda u nepoznato. Ali ovog puta osecam da mi treba vremena da razmislim, to mi je ipak prva uloga. Ja uspevam, i toga sam svesna, mozda ne pokazujem koliko sam srecna, ali pokazivati je ne znaci da si srecan, srecu treba kriti. Od svih.

Obucem adidas komplet i sidjem. U trpezariji svi su sedeli za velikim stolom i doruckovali.

"Dobro jutro mila." Pozdrave me.

"Jutro." Promrmljam u hodu. Iz frizidera uzmem mleko, a iz komode plazmu.

To je moj dorucak, ili bolje reci uzina pred dorucak. Iza ledja mi se prisunja majka, uveliko nasmejana i raspolozena. Uvek sam se pitala kako joj to uspeva.

"Ej, budna si?" Obraduje je sto me zatekne u kuhinji u ova doba. Obicno spavam duze.

Klimnem glavom zauzeta pravljenjem svog omiljenog jutarnjeg obroka.

"Mora da u firmi ide sve kako treba, srecna si." Saslusa me i nasmeje se usput.

"Da, sve je u redu. Ali ne cini mene samo firma srecnom." Izdignem obrvu i pogledam je upitno.

Cisto sumnjam, jer je toliko odgovorna da je opsednuta da sve bude savrseno u firmi.

" Cinis me ti, porodica i jos neke sitnice."

Namrstim se rigorozno. Zacudim se na sta mi se ona samo nasmesi. Sta se desava?

"Ima nesto sto ne znam?" Upitam sedajuci za sank u kuhinji. Stolice su prilicno visoke, trebalo je truda da se pridignem i sednem.

"A ti bas moras sve da znas?" Upita me kroz salu uz ogroman osmeh.

Moja majka se jako cudno ponasa, iz meni nepoznatog razloga. Hitro je spremala kafu sebi i ujni i gotovo skakutala po kuhinji. Sve vreme pratio je moj radoznao pogled.

" Ne treba da brines, ako nesto i ne znas, uskoro ces saznati. Do tada, ne zamaraj svoju pametnu glavicu time." Promrda mi glavu obema rukama.

Napokon me pusti i ja se vratim jelu. Ah, upravu je. Toliko toga se krije u ovim mojim mozdanim vijugama.

"Imas srece sto trenutno ne mogu da razmisljam o tome, inace bi morala da mi kazes odmah ovog trenutka." Pricam punih usta. Zajebite bonton, kod kuce sam.

"Jao, Dajo, pa ja sam potpuno zaboravila."

Lupi se rukom po celu. Ostavi se kuvanja kafe, pritrci i sedne na visoku stolicu do mene. Proguta me radoznalim pogledom.

"Sta si htela da mi saopstis?"

Blago me udari o koleno. Setim se i ja sta sam joj sinoc nagovestila, te preokrenem ocima.

"Dobila sam ponudu za ulogu." Napokon priznam. Uhvatim njeno odusevljenje, zagrli me cvrsto, gotovo da me ugusi.

"To je divno, bravo duso, bravo!" Malo vise povisi ton od uzbudjenja.