Slomio si me

Chp 8 || mučne misli ||

Osetim užasan bol u predelu čela i to me trgne iz dubljeg sna u kom sam, nesumnjivo, bila do pre samo nekoliko trenutaka. Mučnina je pratila jaku glavobolju i to je ono što me natera da se namrštim.

Nikada u životu se nisam napila. I u najtežim trenucima, u najvećim bedacima, ja bih samo nastavila dalje, uzdignute glave, ali sa nemirima u duši. I nikada zapravo ti nemiri nisu ni nestali. Uvek su tu i prate me, kao loš anđeo čuvar. Onaj koji ne obavlja svoju dužnost baš najbolje.

Izgleda da je sada drugačije. Sve što se izdešavalo, u potpunosti me pokosilo, i nisam više imala snage da se racionalno borim sa time. Pa sam izabrala malo drugačiji način da to zaboravim, i sada proživljavam posledice. One su uvek ono što me na kraju jedino i dočeka.

Sada mi zazvoni telefon, i ja se trgnem jer je taj zvuk ono što sam u ovom trenutku najmanje očekivala. Čak ne znam ni koliko je sati.
Bogdan. Javljam se dok se neprekidno držim za glavu, koja mi u par predela čak pomalo i pulsira.

"Šta?"

Pogled mi luta po sobi koja je mračna jer roletne još uvek nisu podignute. Ali sunce koje se uporno trudi da dopre i do moje sobe, daje mi mogućnost da sasvim jasno vidim celu prostoriju. Tako i na mom noćnom stočiću, nežno roze boje i visine mog kreveta, ugledah veliki beli poslužavnik sa, vrlo verovatno, mojim doručkom. Medju tanjirima uočila sam i nekakvu hartiju koja mi je zapala za oko.

"Dobro, devojko, reci mi šta nije u redu sa tobom?!" Ono što mi se poslednje slušalo ovog, rekla bih, sunčanog ali tmurnog jutra je njegov iritantan glas. Koji se na sve još i dere.

"Ne deri se na mene."

Ko je on i zašto smatra da ima pravo da povisuje ton? I da, Andrej je definitivno u pravu kada je rekao da su se zaneli. Oni mi nisu prijatelji, te tako nemaju ni prava na određene stvari. Granice moraju da postoje i da budu jasne.

"Ne derem se, pitam te. Šta se, dođavola, dešava sa tobom?" Osetim kako se trudi da prikupi svo moguće strpljenje, kako ne bi opet doživeo krah. Ponekad mi ga je stvarno žao, bori se sa sopstvenim načelima.

"Objasni mi šta te zanima, nemam mogućnost čitanja misli. Na svu sreću." Maksimalnu snagu uložim kako bih dohvatila omanji papir na poslužavniku koji mi već 5 minuta bode oči.

"Zasto si sinoć onako divljački otrčala, i pritom se nisi ni javila? To me zanima." Sada je pričao nešto smirenije, i ne bih primetila da pri kraju nije napravio dramsku pauzu. Valjda kako bi dokazao kako ume da bude i strpljiv.

"Ako sam sa vama došla, ne mora da znači da ću sa vama i otići. Niti da moram da vam se javljam. Objasnila. Jos nešto?"

Nikada se nisam ustručavala da pričam ujutru sa bilo kim, ma kako moj glas zvučao onome sa druge strane slušalice. Ali činjenica je da je bio jako grublji nego tokom dana, ali svako ima neki svoj deficit rano ujutru.
Mislim da ni Bogdanu moj promukli i muškobanjasti glas ni ovog jutra nije predstavljao problem, ali to me ne raduje.

"Baš racionalno razmišljanje. Jel to znači da to pravilo podrazumeva i  odlazak sa nepoznatim likovima?!" Opet podigne glas trudeći se da dopre do mene. Ali nema toga na ovom svetu šta bi on mogao da uradi a da me zaplaši. Baš nema.

"To znači da ću raditi šta ja hoću i šta mi se može. I to znači da tebe, i sve ostale ne treba da bude briga za to."

Ono što zaista praktikujen je da moja reč bude poslednja, zato čim osetim da je kraj razgovora, kažem nešto upečatljivo i prekinem. To sam, naravno, po ko zna koji put, uradila i sada Bogdanu. Žao mi je ali mi se stvarno ne slušaju njegova pridikovanja, bar ne sada.