Slomio si me

Chp 6 || izlazak ||

Juče mi je nešto iskrslo, a i počela sam da gledam seriju "Sudar" sa mojim Kivančem. Preporučila bih je i vama ako ste i vi zaljubljenik u Tatlituga, jer ja jesam.

                                  MILA

Otvorim kutiju koju mi je Daja dala. U njoj zateknem rafaelo kuglice. Znam da ih joj je Mihajlo dao, znam da su u svadji i da je ljuta, ali ne znam razlog.

Oni su uvek bili kao jedno, kao rodjeni brat i sestra, nerazdvojni i neraskidivi. Uvek su imali malene carkice, ali to je bila svakodnevnica. Ali dobro znam svoju cerku, nesto je debelo zgresio cim se otarasila njegovog poklona. I nikad mu nece oprostiti. Takva je, ali ne oduvek.

Kao manja bila je vesela, razumna, strpljiva i razdragana. Onda je odrasla, i vise nisam mogla da je prepoznam. Promenila se toliko da vise nisam bila sigurna da li je ista osoba. Zapitala bih se nekad, je li ovo moje dete, ona vesela Dajana? Ali to jeste bila ona, samo u novom svetlu.

Vise nije nikome ugadjala, gledala je samo sebe, vise se nikome nije poveravala, naucila je da odgovori i pljusne sve u lice, vise nije razmisljala da li ce ikoga uvrediti, dobila je samopouzdanje, nije marila ni za cije misljenje. I to je ono sto nikada ne bih rekla da ce da bude. Od one male radosne devojcice, da izraste ozbiljni egocentrik.

Ona je moje dete, razume se da je volim vise od svega, prihvatila sam je i takvu. I naucila da zivim sa novom njom, kao da je neko drugi, a ne ona. Na mene je slaba, meni je jedinoj popustala, jedva se suzdrzavala. Ali zato se plasim.

Plasim se da joj priznam da volim jednog coveka, obecala sam joj da cu joj reci, rekla mi je kako imam prava na to, da ne mogu i ne trebam zauvek da budem sama kako bih bila uz nju. Ali odkad se promenila, prestala je to da mi govori.

Nije vise podrzavala svaku moju odluku. Plasim se, da ni ovu ne bi prihvatila.
Ni sama ne znam kako cu joj saopstiti, da moj verenik, zeli vencanje. Zelim i ja, hocu da nakon svega imam nekog ko ce zauvek biti uz mene, ali ona me pokolebava. Iznenadjuje me svojim stavovima, prica kako nikome ne bi trebalo da verujem, jedino sebi. Sta se to desilo sa mojim detetom? Ima li nesto sto sam propustila, nesto sto mi je promaklo? To ne bih podnela.

Zacujem kucanje na vratima i trgnem se.

"Ja sam tetka." Cujem Mihajlov glas.

"Udji duso." Prihvatim kutiju u ruke. Cim udje zatekne je u mojim rukama.

"Otkud to kod tebe?" Zacudjen je. Zao mi je, nemilosrdna je. Potrudio se.

"Dala mi je Dajana, izgleda da ga nije prihvatila." Oprezno govorim. Vidim da ga boli sve to, mnogo je voli. Uzdahne tesko i sedne na moj krevet pognute glave.

"Nikad mi nece ni oprostiti." Tise govori.

Kaje se. Spustim kutiju na sto, i sednem do njega. Pomilujem ga po obrazu. Ne mogu da verujem koliko su brzo odrasli. Sazreli su, a da nisam ni primetila.

"Volela bih kad bih mogla da ti pomognem, duso. Ali vise ni sama ne znam jesam li u mogucnosti." Podigne glavu i pogleda me.

"Ne, tetka, ne razumes. Ona mi ovo stvarno nikad nece oprostiti." Namrstim se.

"Sta si uradio?" Konkretno pitam.

"Ne znam ni sam, to se cak i ne cini kao ogromna greska. Ali mislim da sam je izdao." Ponovo pogne glavu. Sad mo tek nista nije jasno.

"Sumnjam da si je izdao, i ona misli tako. Mozda je samo ljuta, malo razocarana, ali procice je. Kad je prodje inat, obratice ti se sama." Tesila ga iako ne znam sta je zapravo uradio.

"Nema tu nikakvog inata. Izdao sam je."

Klimne glavom par puta potvrdjujuci sopstvene misli.

"Vidi mili, ne krivi sebe. Znas nju, impulsivna je, osvetoljubiva. Ali sve je to prolazno. Nadam se." Ovog puta i ja pognem glavu.