Moj psiho

5.

Prelazim preko rezova na mojim obrazima, rukama, stomaku. Kako pipnem svaki od njih osetim peckanje i bol jer su rane još otvorene. Gledam se u ogledalu i pomičem polako ruku dok ne dodjem do onog najgoreg. Onog iznad grudi.

Psihopata mi je urezala jebeno slovo K sa nekim iksićem. Ne mogu da verujem.

Čujem opet korake, pa se povučem što dalje od ogledala koje je bilo pored vrata. Šćućurim u ćošku sobe i čekam da opet vidim njegovo gadljivo lice. Ne, nije on ružan, zapravo prelep je i prezgodan, ali sve sto mi je uradio pokvarilo je tu sliku.

X:Ustani.- udje u sobu i dodje do mene. Jedino sto osetim u tom trenutku je kako me jako povuče za ruku u pravcu kreveta. Kako je to bilo iznenada nisam se snašla i udarila sam glavom o ram kreveta. Sranje.

X: Nemoj sad da cmizdris molim te.- prevrne očima a ja se nekako popnem na krevet dok me je sad i glava bolela.

Ja: Nisam tolika cmizdravica koliko ti misliš da jesam, znaš?- prosiktam

X: Nemam pojma, ali znam da si baš dosadna pričalica mišiću. - opet on

Ja: Kakav bre mišić? Ne zovi me tako! Ja imam svoje ime!

X: Ah vaše visočanstvo izvinite. - kaže sarkastično.

Ja: Nisam nikakvo vaše veličanstvo! Ja se zovem Natali! Natali!

X: Zvaću te kako god ja hoću mišiću!-opet povisi ton

Ja: Jaoooj!-viknem jer me uhvati i stegne jedan od rezova.

Ja: Proklet da si!-odgornem ga od sebe zbog čega se on zatetura nekoliko koraka unazad i zamalo padne , a ja to iskoristim da izadjem iz sobe i zaključam ga. Tooo!

Krenem trčati niz stepenice i na zadnjoj se od nespretnosti sapletem. Uhhh gde baš sad!

Bumm! -čujem jak prasak i shvatim da je razvalio vrata,a ubrzo čujem i korake. Sranje!
Potrčim i što brže izadjem iz kuće. Jebeno ne znam gde sam. Oko mene je veliko dvorište i jedini izlaz je predstavljala kapija koja je zatvorena. Jeeej!

Krenula sam iza kuće, misleći da ću tamo naći izlaz, ali sam se prevatila. Visoka ograda je bila svuda i nisam mogla izaći.
Sakrijem se u nekom žbunju kada začujem psihopatu kako viče na nekoga. Nisam razumela ništa sem 'Ako je ne nadjete mrtvi ste!'

Tresla sam se kao prut dok me je bockalo neko trnje koje je stvaralo užanu bol mom unakaženom telu.

X2: Šefe našao sam je!- štrecnem se kada nekoliko metara od mene ugledam nabildanog čoveka. Ubrzo se pored njega nadje i on.

X: Možeš da ideš. -kaže mu, a mene prebaci preko ramena i odvede me u kuću. Svo vreme dok je hodao opirala sam se i udarala ga, ali bio je kao kamen.

Ja: Pusti me!!! - proderem se toliko jako da me je grlo zabolelo.

X: Umukni! Nemaš nikakvo pravo da pisneš!- dodjemo do one iste sobe u kojoj sam bila zaključana. Baci me na krevet na šta ja ciknem od prevelikog bola, a on mi opali šamar.

X: Rekao sam ti već, nikada nećeš moći pobeći od mene! Ne volim neposlušne balavice mišiću. Nisi bila dobra i sada ćeš biti kažnjena, ali ono baš baš kažnjena.

Zadrhtim na te reči i skupim se na krevetu, dok me je on i dalje gledao kao njegov plen koji će uskoro rastrgnuti.