Bokser

Prolog

-Dobro bre Aleksa, dokle?

-Dok mi se može.

-Ok, do sad sam te izvlačila sada nema više. Moram oca da ti zovem.

-Nema on kad da se bakće sa mnom i sa školom. A uostalom zašto da ga zovete? Jel fali nešto mojim ocenama?

-Aleksa, nemoj meni da pametuješ znam ja dobro ko si i šta si.

Aleksa je jedno divno dete. Ima sestru bliznakinju, i iako na prvi pogled ne deluju blisko on bi za nju bio spreman da ubije. I zato ga volim. On je od one sorte gde se još kao dečak vidi da će biti jak muškarac. Dominantan i vođa. Mali trenira košarku, ima sve petice, ide na takmičenja iz raznih predmeta, jednom rečju dete za poželeti. Sem jedne male sitnice lako plane, užasno je zlopamtilo i voli da vodi glavnu reč. E sad sve bi to bilo ok da mu i sestra nije ista. Pravili su svakakve gluposti. Poslednja u nizu je da je Aleksa ljubio devojčicu u hodniku škole, ali baš ljubio što bi deca rekla. A to se ipak ne sme. Kada mu je dežurni nastavnik prišao Aleksa mu je dobacio nešto u smislu i vi biste da imate sa kim. I naravno da je završio kod mene. Ja sam psiholog.

Sa decom radim već osam godina, od pre mesec dana sam se vratila u svoj rodni grad i dobila posao u osnovnoj školi. Čim sam počela da radim upozorili su me na nekoliko učenika. Uglavnom ista deca, i među tom gomilom dece koja su uglavnom imala problem sa ocenama našao se i jedan odlikaš, budući nosilac Vukove diplome. Posle dva dana imala sam prilike da upoznam mladog gospodina Aleksu Mitrovića. Mala jezičara, drzak, šarmantan i sa onim kučećim pogledom. Posle pet minuta provedenih sa njim pomislila sam ovaj kad poraste ima da bude zavodnik broj jedan. Svojim osmehom i stavom kupio me je za ceo život.

Problem kod dece kao što je on je što lako tu svoju pamet može da ne iskoristi, da ode na pogrešnu stranu. Naravno da smo odmah obavestili roditelje. Tada mi je njegov razredni rekao da on nema majku, ali da je otac obavešten o svemu. I tada sam znala čiji je sin. Nije ni čudo što je ovakav šarmer. Nisam ga videla više od petnaest godina ali dobro znam ko je Dalibor Mitrović. Ne, nisam bila zaljubljena u njega. Oduvek je za njega postojala samo jedna devojka, jedna žena. Bili smo u istom razredu u osnovnoj školi, ja sam nakon toga upisala medicinsku, a on tehničku. Naše skole dele dvorište tako da smo se i u toku cele srednje škole viđali. Kada se srednja završila ja sam otišla u drugi grad da studiram. Zaljubila se i prestala tako često da dolazim u svoj grad. Ali sećam se priče, mama mi je rekla da je mali Radov ostao sa makanjama sam, da mu je žena na porođaju preminula. Sećam se da sam tada pomislila ako iko bude umeo da se snađe sa tom decom to je on. Taj čovek je imao isto ono što i njegov sin ima, stav, odlučnost, borbenost. I izgleda da nisam pogrešila. Uspeo je kao roditelj. Ima divnu decu. Nestašnu, to da ali opet vrednu, inteligentnu i poštenu decu. Gaji ljude, a opet nije ni čudo jer on je pre svega dobar čovek.

Sve ono što je Dalibor ima ja nemam. Meni je sve oduzeto. Moje ruke su u trideset i četiri godine prazne. Zato možda i toliko volim decu. Ne, nemam problem da ih dobijem. Imam problem sa strahom, strahom od novog gubitka.

Ja nisam kao druge devojke, ja ne umem da flertujem, ne umem da živim punim plućima. Ja sam neko ko živi u senci drugih, ja sam tiha i povučena. Ljudi ne pamte moj lik. Ne sklapam poznanstva često, a prijateljstva nikada. Ja sam neko ko ne obilazi klubove i kafane. Nisam to radila ni kao devojka u najluđim godinama, a tek ne radim to sada u zrelim godinama..

-A da vas pitam nešto, al da se ne ljutite?

Iz razmišljanja me prekida mali Aleksa.

-Ajd da čujem

-Al obećajte da nećete da se ljutite.

-Pitaj bre već jednom

-Dobro, jel imate vi muža?

-Muža? Nemam.

-A dečka?

-To je moj privatni život, tebe to ne treba da interesuje.

-Ako vam kažem da ću do kraja godine biti dobar kao kuče, hoćete li mi odgovoriti?

I evo ga Dalibor u njemu. Ne odistaje.

-Pazi šta si obećao. Nemam momka Aleksa.

-Super.

Sav se ozari.

-Šta je tu super, crni Aleksa?

-Ja moram da kažem pa se vi naljutite. Hoću da vam namestim mog tatu.

-A?

Gotovo, nemam me, ugušiću se od smeha. Dalibor i ja? Hahahaha

-Šta je tu smešno? Moj tata je dobar čovek.

-Ma Aleksa znam ja tvog oca. Znam da je dobar, išli smo u osnovnu zajedno. Al on je sasvim druga liga od mene. I zašto uopšte pričam sa tobom o ovome? Totalno je ne profesionalno.

-Eto, generacija ste. I on je kao i vi malo čudan, izvinite. Nikad ga nismo videli sa nekom ženskom, a i vas niko nikad nije video sa nekim momkom. Oboje ste ćutljivi. Doduše on je lud. Al nekako mislimo da bi bili savršeni jedno za drugo.

-Mislite?

-Aha, moja sestra i ja.

-Aleksa briši napolje i zaboravi ovaj čudan razgovor molim te. Inače neću biti fina kao sad.

-Eto isti ste kao i on. Ozbiljni do bola.

Aleksa izađe a ja ostah zabezeknuta. Crno Dalibore ne bila ti u koži sa ovakvim klincima.