Poslednja ruža

Šesto poglavlje

Stajala je pred ormanom razmišljajući šta da obuče. Nešto da se uklopi sa ostalima ali ne i da privuče previše pažnje, da je neko ne bi prepoznao.
- Hajde više, znam zašto odugovlačiš! - viknu Maya iz dnevne.
- Mogu ja to i sama znaš, manje će trajati. - bocnu je Sophia.
- Izvini ja imam kurs! Šminka treba da bude jaka i slojevita , da te neko ne bi prepoznao. Dakle ja sam prava osoba za ovaj slučaj. - reče Maya tobože uvredjeno.
Sophia udje u dnevnu sa podignutim rukama u znak predaje.
- Dobroo šminkerko, prepuštam ti "slučaj". - odvrati smejući se.
***
Posle 2 sata konačno je bila spremna.
- Vidiš kako sam te lepo udesila. Ni ja te ne prepoznajem. - reče Maya veselo, gurajući je ka ogledalu.
Posmatrala je svoj odraz. Crna uska haljina dugih rukava pristajala je uz njeno telo. Prava, ispeglana kosa uokviravala je njeno, skoro neprepoznatljivo lice. Morala je da prizna da joj se dopada Mayino delo.
- Odlično je, sad moram da idem. -
***
Stajala je na ulazu već krcatog kluba. Pokušavala je da natera sebe da udje unutra, ali nešto kao da ju je vuklo nazad, otežavajući joj disanje.
- Upadaš ili? - upita je lik na ulazu.
Nemo mu je pokazala ličnu kartu i produžila. Gurala se kroz masu ljudi, tražeći pogledom izvesnog Brenta Dejvsa, vlasnika, zajedno sa svojom ekipom. Uočila ga je u separeu odmah ispred šanka. Čim je primetio njen pogled okrenula se i sela za šank. Poručila je duplu votku od šankera i čekala priliku koja je sama došla posle samo nekoliko minuta.
- Zašto nam se ne pridružiš? - upita je Brent. Bio je iza nje, glave nagnute ka njenom uvu.
- Zašto da ne... - odgovori okrećući se ka njemu.
***
Sedi u najmračnijem separeu, sasvim blizu onog u kome ona sedi. Posmatra je kako razgovara sa Brentom i ostalima. Znao je da će biti ovde još kada je dobio dojavu da je ubijen vlasnik Diamonda, znao je da će se Rodzer odmah baciti na eliminisanje pretnje. U glavi je čuo njen glas, njene misli, nagadjao taktiku kojom izvlači informacije od ljudi sa kojima trenutno sedi. Želeo je da je pored nje, da razgovara sa njom, ali i da viče, lomi sve oko sebe, pita je zašto ga je tako lako pustila da ode. Setio se tame i hladnoće u njenim očima one poslednje noći. Osećao je bes prema njoj, ali i ljubav, sve se komešalo u njemu, želeo je da joj objasni sve, da je natera da govori sa njim.
- Ryan James! Je l' si to ti čoveče?! - reče njegov stari prijatelj približavajući mu se.
Iako je muzika bila glasna, video je kako se trgla pogledom šarajući po masi ljudi.
- Taj sam brate... - odgovori pozdravljajući se sa njim. - samo tiho, znaš šta sam ti rekao. -
- Znam, znam, niko ne sme da zna da si se vratio.. - uzvrati ovaj veselo. - Nego, da ti kažem ove 3 godine proveo sam špijunirajući je. - reče pokazujući glavom ka Sophiji.
- Znao sam da ćeš uspeti. I? - reče Ryan.
- Pa bilo je teže nego što sam mislio. Jednom zamalo da me provali. Ovako, u početku je iskreno delovala loše, ali brzo se pribrala, bar mi tako deluje. Nije se vidjala ni sa kim osim sa prijateljima, kolegama... I dalje živi u istom stanu, ona Maya gotovo svaki dan dolazi kod nje. Imala je dosta misija, ali tu već nisam mogao da je pratim. Nekoliko puta smo se i sreli, pitao sam je treba li joj neka pomoć ili tako nešto. Naravno da je odbila, znaš da ona nikada ne traži niti prihvata pomoć. Čak je bila i dosta hladna prema meni, mislim da je zbog toga što sam bio "saučesnik" u onim tvojim sranjima. To ti je to uglavnom, i da znaš, drago mi je što si se vratio. -
Zahvalio mu je na informacijama, koje su mu značile mnogo više nego što je pokazivao. U glavi mu se vrtela jedna misao: Kako dodjavola da se pojavi ispred nje, posle toliko vremena, i još važnije, šta da joj kaže?