OSVETA✔

2.

Gledala sam njegove plave oči progutavši knedlu u grlu.

"Što ti misliš da sam ja?"

Povisila sam ton i malo se odmaknula od njega.

"Imam muža kojeg volim više od svega i ne pada mi na pamet da ga varam s tobom!"

"Dobro. Onda se vrati kući sama, pješke, gola."

Izgovorio je smireno dajući mi do znanja da ga briga za moj život.

"Ni ne znam tko si, a već te prokleto mrzim."

Bezobrazno se nasmijao okrenuvši mi leđa. Otvorio je vrata sobe, a u trenutku kad je htio izaći, zaustavio ga je moj drhtav glas.

"Stani!"

Okrenuo se prema meni. Suza je skliznula niz moje lice dok sam se pokušavala prisjetiti nečega od prethodne večeri. Koliko god da sam se trudila, u mojem se sjećanju nalazila samo rupa.

"Obećavam da ću doći ponovno, no sada samo želim ići kući."

Stisnula sam zube.

"Ali samo da znaš, moj je muž najpoznatiji inspektor u Londonu. Požalit ćeš što si me ikada dotaknuo, a kamo li..."

"Te jebao?"
Prekinuo me usred rečenice što me dodatno razljutilo.

"Oboje znamo da mu ništa nećeš reći."

Počeo je hodati prema meni dok se bijes skupljao u mojim venama. Stavio je ruku na moj obraz i otisnuo kratak poljubac na mojim usnama nakon čega sam mu slobodnom rukom iz sve snage udarila šamar.

"Odvratan si!"

Tiho sam izgovorila nastojeći prijeći preko osjećaja koji su mi se penjali uz grlo.

"Zašto? Samo želim ono što je moje."

Šokirano sam zurila u njega dok mi je ton postajao sve oštriji.

"Nikada neću biti tvoja."

"Već jesi."