OLUJA

Chapter 11 - "Home"

Tišina. Mir i tišina koju s vremena na vreme prekine škripanje snega pod tatinim čizmama. Otvaranje i zatvaranje štale. Jedan prolazak voza negde iza naše kuće. Miris maminih kolača. Njeno pevušenje koje znači da su ispali bolje nego što je očekivala.

Tako je lepo biti kod kuće. Sva anksioznost mi je nestala u trenutku kada sam kročila u dvorište i moja porodica me je sačekala raširenih ruku. Sve sam ostavila iza sebe. Svaku brigu i svaki posao. Brinuću o tome kada se vratim. Sada samo želim da uživam u ovim danima koje imam sa njima.

„Elie, pozovi tatu. Mama postavlja sto.", Talia proviri kroz vrata. „Ručak je gotov."

Bez reči samo klimnem glavom, te sklonim sa sebe ćebe koje mi je grejalo noge. Zimu ne volim, ali čak ni ovo hladno vreme me ne može sprečiti kada dođem kući da sedim na tremu kuće i ispijam čaj.

„Hej, tata.", pozovem ga ulazeći u štalu u kojoj čuva i brine o svojim konjima.

„Elie, dušo.", njegov osmeh je umoran, ali i dalje greje moje srce.

Tata je u mladosti bio jako lep čovek. Godine su učinile svoje, ali njegov vedar duh i uvek nasmejano lice čine da svaka bora na njegovom licu postane gotovo neprimetna.

„Ručak je gotov.", obavestim ga. „Je l' ti treba pomoć ovde?"

„A ne, ne. Gotov sam.", kaže vraćajući grabulju na svoje mesto.

Dorian Badrock je čovek koji je čitav svoj život proveo baš ovde, na ovom mestu. Ova farma je bila farma njegovog oca. A kako je bio sin jedinac, cela je pripala njemu.

Još u mladosti je odlučio da ne želi da se školuje. Previše je voleo dedine konje i sve životinje da bi ih ostavio nekom drugom da se brinu o njima.

Godinama je radio sam, brinuo o ogromnom imanju, leti vodio školu jahanja, igrao se sa nama, postizao je sve. Uvek su tu bile dobre komšije koje su pomagale kada dođe vreme za obradu njiva. Svako je svakom priskakao u pomoć.

Ali s godinama, tata i mama nisu sami mogli da održe taj tempo, pogotovo kako je posao išao sve bolje i bolje. Prihodi su se dovoljno uvećali da zaposle još neke radnike, zapravo decu, voljne da žive i rade za naše malo, ali funkcionalno imanje.

Tata je uspeo da od stare bakine i dekine kuće napravi mesto za življenje za njih. Osamnaestogodišnjaci koji su morali da napuste domove za nezbrinutu decu, pronašli su svoje mesto ovde kod nas.

Moji roditelji su uvek gledali da pomognu onima kojima je pomoć potrebna. Ali opekli su se dosta puta u životu da su naučili da čak i od najugroženijih moraju da traže nešto zauzvrat. Kako se ispostavilo, upravo oni su ti koji najviše mogu da ponude.

„Reci mi, mila.", tata se nakašlje prekidajući moje misli. „Kako je tebi tamo sada?"

S tatom sam uvek imala bliži odnos. Verovatno zato što sam oduvek više ličila na sina nego na kćer. Ali to ga nije sprečilo da se prema meni odnosi kao prema princezi i uvek me brani kada je to bilo potrebno.

„Sada je kako treba.", uz osmeh odgovorim.

Nisam razmišljala o tome kako sam sada. Ali istina je da mi se život potpuno preokrenuo. Na bolje.

„Ko je on?"

Umalo se ne zagrcnem. „Šta?"

„Smeškaš se. Znam taj osmeh. Imao sam ga i ja kada sam upoznao tvoju majku.", kaže.

Osetim nešto čudno u stomaku. Nisam ni primetila da se smeškam. Razmišljala sam o Payne porodici i tome koliko mi je svaki dan uz njih ispunjen. Pomažem im. Iako nisu svesni toga. Iako to radim na pogešan način.