Pritisak

2.

Ana je obožavala da provodi vreme u zoološkom vrtu. Ranije je često dolazila tu sa svojim ocem. Ali, od nedavno to se promenilo. Od nedavno se sve promenilo.

Sada, umesto da Ana gleda zatvorene životinje, osećala se kao da je ona u kavezu. Na sve strane videla je ljude. Ljude, koji bi trebalo da budu njene kolege, ali koji su, ustvari, mnogo bolji od nje.

Nije mogla da prestane da misli o svom poslu.

-Da li je ovo zaista za mene?- pitala se.

U tom trenutku prišao joj je jedan čovek. Izgledao je veoma ljubazno, ali i nekako ozbiljno i strogo.

-Vi ste gospođica Vujović, zar ne?- upitao ju je.

-Ne. Zovem se Ana. Niko mi se ne obraća sa "gospođice Vujović".

-Kako Vi kažete. Ja sam...

-David. Znam. Otac mi je puno pričao o tebi. Pa, šta ćemo prvo da radimo?

Davida je poprilično zbunila ova devojka, koja tek što ga je upoznala, a već je počela da mu se obraća sa "TI". Ali, ostao je hladan.

-Crtamo planove za hotel. Detalje će mi poslati na mail.- odgovorio je.

-Onda imamo još vremena.

-Za šta?

Ana se nasmešila.

-Da se bolje upoznamo.- rekla je.

David se namrštio. Nije baš imao želju da se druži sa ćerkom svog šefa.

-Više bih voleo da odmah počnemo sa radom.- uzvratio je.

-Ali, napolju je tako lepo. Možemo malo da prošetamo. Ionako ti neće odmah poslati taj mail. A i ja treba da obavim nešto.

David je uzdahnuo. Nije smeo da odbije šefovu ćerku.

Kada je Ana rekla da treba da obavi nešto, mislila je na više toga. Prvo je svratila u jedan super market, da kupi neke stvari koje joj je majka rekla. Zatim je otišla u biblioteku, da vrati neke knjige, i uzme nove, a onda je bila i u pet shop-u, da bi kupila hranu za svoju mačku.

David je išao sa njom. Pošto je po prirodi bio strpljiv čovek, nije se žalio ni zato što je morao da nosi sve ono što je Ana kupila, ni zato što je išao sa njom skoro po celom gradu i ušao u skoro svaku radnju, koja postoji, ni zato što mu je Ana postavljala bezbroj ličnih pitanja... Nije se žalio ni na šta. Čekao je da Ana završi sa svojom beskonačnom kupovinom, a na njena pitanja odgovarao je samo sa "DA" ili "NE".

Međutim, niko ne može večno ostati smiren. Zar ne?

-Gospođice Vujović, sada bismo možda mogli da odemo kod mene i počnemo sa poslom.- predložio je David, kada mu je već bilo dosta svega.

-Opet to "gospođice Vujović"? Rekla sam ti, moje ime je Ana. Zovi me tako.

-Uredu, Ana, mislim da je sada zaista vreme da počnemo sa poslom.

-Ako baš želiš.