Pritisak

8.

Kada se David ujutru probudio, Ana je i dalje radila. Svuda oko nje su bili izgužvani papiri. Iako se cele noći toliko trudila, ništa što je uspela da smisli nije joj delovalo dobro.

David joj je prišao.

-Hoćeš li da ti malo pomognem?- upitao je.

-Ne. Ovo moram da uradim sama.

-Ako ti tako želiš. Spremiću nam doručak.

Ana ni na sekund nije prestajala sa poslom. Preskočila je i doručak i ručak, ali uopšte nije napredovala.

-Odustajem!- kazala je, i bacila svoju svesku sa nacrtima, koja je onda udarila od zid i pala na pod.

David ju je podigao i spustio na sto.

-Uredu je. Smislićeš nešto. Samo ti treba malo vremena.- dodao je.

-Nemam vremena! Moram da završim ovo do sutra.

-I uspećeš. Ali, trebalo bi da napraviš pauzu. Previše radiš. Hajde, idemo da prošetamo. Prijaće ti svež vazduh.

Ana nije mogla da ga odbije.

Dok su šetali, oboje su ćutali. Niko nije znao, kako da započne razgovor. Onda je Ana konačno prekinula tišinu.

-Izvini. Ti, takođe, imaš posla, a ja ti samo smetam.- rekla je.

-Ne smetaš mi. Lepo mi je sa tobom. A, kad se ovo završi, možda bismo nekad ponovo mogli da radimo zajedno.

Ana se nasmešila i potvrdno klimnula glavom.

Njih dvoje su se vratili u Davidov stan. Ana je zastala da pogleda njegove nacrte.

-Da li ti se sviđa?- upitao ju je David.

-Da. Super je.

-Drago mi je što to čujem. Ali, nije još gotovo. Moram još da radim na tome.

-Sigurna sam da će biti još bolje, kad završiš.

-I ja sam siguran da će tvoj rad biti super, kad ga završiš.- dodao je David uz osmeh.

U tom trenutku, Ana se setila svog projekta. Uzela je svoju svesku, i ponovo počela da žvrlja nešto po njoj.

Šetnja joj je zaista prijala i pomogla joj da razbistri misli. Ali, sada je bilo vreme da se vrati na posao.