Pritisak

4.

David je uvek sve radio sam. Tako je najviše voleo. Samoća mu je oduvek bila najbolji drug, a tišina izvor inspiracije.

Ali, ljudi su socijalna bića. Potreba za društvom i želja da budu deo zajednice im je urođena.

Čak i vuk samotnjak, može se osećati lepo u društvu čopora, jer takva je njegova priroda. To je ono što on zaista jeste. Društveno biće.

Tako je i Davidu sada, nakon toliko vremena samoće, neobično prijalo Anino društvo.

Nije ona radila ništa posebno. Nije mu pomagala, niti mu je smetala. Samo je, sve vreme, u tišini posmatrala kako on radi, i divila mu se.

Upijala je svaki njegov pokret. Svaka linija, koju bi on povukao, činila joj se savršeno precizna, i ona je već mogla da zamisli kako će hotel izgledati, iako nacrti ni približno nisu bili gotovi.

David se zaista dopala ta njena predanost poslu. Iako Ana, ustvari, ništa nije radila, on je po njenom pogledu shvatio da ju je projekat baš zainteresovao. Činilo mu se da se ona zaista trudi da nauči nešto od njega, mada ni on nije znao tačno šta.

I tako, nakon nekoliko dugih radnih dana, koje su njih dvoje proveli zajedno, David je u Aninim očima uspeo da vidi nešto više od šefove ćerke. Uspeo je da vidi nešto posebno. Nešto što nikome ne bi mogao da objasni.