Pritisak

7.

Rano ujutru, Ana je otišla kod Davida. Naporno je radila čitav dan, ali nikako nije mogla ništa da smisli. Svaka ideja, koja bi joj pala na pamet, na kraju joj se činila glupom.

Onda se setila jedne priče, koju joj je otac ispričao, kad je bila mlađa.

Pingvini su ptice, zar ne? Ali, ipak, oni ne umeju da lete. Zašto? Imaju krila, lake kosti... Imaju sve što im treba. I opet, ne umeju da lete. Ranije su i oni to znali. Bili su isti kao i druge ptice. Sasvim obični. Onda je jedan od njih poželeo da nauči da pliva. Shvatio je da bi mu ta veština u mnogome bila od koristi, posebno prilikom lova na ribu. Međutim, čim je po prvi put ušao u vodu, njegovo perje se nakvasilo i on je počeo da tone. Drugi pingvini su, od tada, počeli da ga ismevaju. Govorili su kako su ptičija krila stvorena samo za letenje. Tako je oduvek bilo i uvek će biti. Ali, mali pingvin nije želeo da odustane. Nastavio je da pokušava. Kad god bi rešio jedan problem, naišao bi na drugi. I sve tako. Na kraju, kada je i on posumnjao u mogućnost da ptica nauči da pliva, kada je i on mislio da odustane, javilo mu se rešenje. Ako bi oslobodio sebe suvišnog perija, koje ga vuče na dno, čim se nakvasi i oteža, ne bi imao problema. Odlučio je da to isproba. I, konačno je uspeo. Drugi pingvini bili su zadivljeni. Zamolili su ga da i njih nauči da plivaju, a on je rado pristao. Tada, svi pingvini zamenili su letenje za nešto, njima mnogo korisnije, za plivanje. Postali su posebni. Drugačiji. A, sve to, postigli su zahvaljujući upornosti jednog od njih.

Razmišljajući o tome, Ana je shvatila da ni ona ne sme tek tako da odustane. Shvatila je da mora da bude vredna i uporna, jer će tako sigurno uspeti.

Nastavila je sa poslom.

-Dobro, mislim da je dosta za danas.- rekao je David, kada je već bilo veoma kasno.

-Samo još malo.

-Ana, kasno je. Nastavićeš sutra. Sad, idi da spavaš.

-Ti slobodno spavaj. Ja ću raditi još malo.

-Uredu, ali nemoj dugo. Važi?

-Važi.- odgovorila je Ana, ali je lagala.