Tajkun u mom gradu

Varnice

Popila sam koju čašu vina i lepo mi je, nisam pijana ali opuštena jesam. Krivim Vejda jer je popravljao sto bez majice na očigled mene i mojih prijateljica, kada ga je popravio lepo ga je ofarbao. Nisam ni znala da imam farbu a kamoli da on ume da farba i zašto ja toliko razmišljam?

Munem se u kuhinju i isečem pitu, gladna sam. Naravno on se stvorio nakon dva minuta i uzeo mi parče iz ruku.

- A posle mu je kriv đavo što se zarazio – promrmljam.

Slistio je parče uz osmeh.

- Mislim da imam temperaturu.

Okrenem se i pipnem ga za čelo.

- Malo ali to je normalno. Hoćeš da ti donesem toplomer?

- Ne, mislim da ću se istuširati – spustio je pogled duž mog tela.

- Ili jednostavo da iskoristim tvoj đakuzi, deluje primamljivo.

- Bio si u mom kupatilu?

- Obišao sam kuću i sve prostorije u njoj – slegnuo je ramenima i uzeo drugo parče pite.

- Ne, ne možeš da koristiš moje kupatilo – odbijem ga.

- Dakle ti ćeš da mi napuniš đakuzi? – priča dok jede.

- To je nekulturno i da hoću, ali za sebe – zaobiđem ga i rešim da počastim sebe jako dugom kupkom. Moje telo nije naviklo na svakodnevne stresove koje izaziva samo jedan muškarac. Ova izolacija će mi doći glave.

. . .

Moram priznati da sam malo razmažena, postoje užici na koje ne štedim kao što je vino, kvalitetna odeća, hrana, ali moj đakuzi... pa tu nisam uopšte štedela. Dok sam čekala da se napuni, pustila sam muziku, upalila sveće, sipala vino i spremila odeću. Ugasim svetlo zbog osećaja intimnosti koji pružaju sveće i skinem se. Temperatura vode je bila ona koja najviše odgovara mom telu, mirišljave soli-moje omiljene. Namestim se udobno i uključim mlaznice.

- Mmm... – naslonim glavu i sklopim oči.

Blaženstvo koje osećam ne može se meriti ni sa...

- Ma šta... – otvorim oči i podignem glavu na vreme da vidim kako Šon ulazi u moj đakuzi.

- Šta to radiš? – pitam ga besno dok voda izlazi na sve strane.

- Planiram malo da se opustim – osetim njegove noge pored svojih, njegovo telo pored mog i ruke... Tip se ladno smestio pored mene.

- Ja sam gola! – viknem.

- I ja. Bilo bi čudno da se kupamo obučeni, zar ne? – okreće glavu ka meni sa smeškom.

- Imaš sreću sto je pena svuda oko nas – dunem penu u njegovom pravcu.

- Šta je ovo? Lepo miriše, obično ne volim ženske kupke.

- To su mirišljave soli, i da znaš da je ovo neprimereno – pa goli smo.

- Podelili smo bacile, sve ostalo je manje strašno. Znaš da je ovo đakuzi za više osoba?

- Ne nije, samo je za mene.

- Ja savršeno stajem – okreće se oko sebe.

- Ako nastaviš da pričaš i da se vrtiš izbaciću te – zapretim mu.

- To bih baš voleo da vidim, pena je klizava. Mogu li da promenim muziku?

- To je Džon Ledžend i ne, ne možeš.

- Volim stari rok.

- Ne interesuje me! – već gubim živce.

- Ovde sam da se opustim a ti mi to onemogućuješ, zato molim te ućuti više – skopim oči i pokušam da se opustim. Ako mi ovo uništi ubiću ga.

- Ja obično volim mir ali sa tobom mi prija razgovor – počinje on opet.

- Ne interesuje me, začepi.

- Mogli bismo da razgovaramo o tome zašto Sent Luj nema novinara, imate lokalne vesti ali to su samo neka sitna dešavanja.

- Ne volim novinare, ne volim kad uznemiravaju ljude i ovde nema skandala za žutu štampu. Hoćeš li više da ućutiš?

- A ako ja otvorim agenciju ovde?

Otvorim oči iznervirano.

- Ja ovde pokušavam da se opustim – zar on to ne vidi?

- Ne, ozbiljno.

- Ne! Sent Luj ne toleriše bezobrazne novinare, imamo oštre sankcije, ovde ljudi žele da žive u miru.

- Ok, podržavam to.

- Hvala – ponovo spustim glavu.

- Ali kad završim studio biće ovde mnogo poznatih lica, izdavaću ga različitim produkcijskim kućama za snimanje filmova.

Nema ništa od mog uživanja.

- Dolaze ovde i bez tebe poznata lica.

- Znam, samo dopadaju mi se pravila koja ovde vladaju, to je sve – sklopio je oči.

Hvala Bogu, mir. Lep je kad ćuti. Ima primamljive usne, savršene obrve i nos, arkade su mu malo izražene ali to mu daje mačo stil...

- Slobodno me gledaj, već sam se privikao – kreten se smeška.

- Ne gledam te – slažem i pokušam da se opustim.

...

Moja kupka je definitivno uništena. Pokušavam već par minuta da se opustim ali ne ide, znam da je on pored mene i uzalud pokušavam. Nije fer. Otvorim oči i jednostavno izađem iz vode. Okrenem leđa onom parazitu i dohvatim peškir kojim pokrijem telo.

- Imaš predivno telo.

Zaledim se na trenutak pa udahnem.

- To nije bilo džentlmenski – stegnem peškir malo jače i ubrzo čujem pljuskanje vode. Ne okrećem se jer pretpostavljam da je i on izašao.

Osetim kako voda kaplje po meni a za njom i njegove usne na mom ramenu.

Okrenem se brzo i pogledam ga. Divota, on je kao od majke rođen.

- Da li si ti čuo za odeću? – ljutim se dok mi srce bije kao ludo.

Hvata jednom rukom moj peškir i voala! Skinuo ga je jednim potezom. Drasko i bez srama je prošarao pogledom po mome telu i za divno čudo nije mi bilo neprijatno ili sam bila besna još uvek ne mogu da odlučim.

Hvata me prstima za bradu, zatim podiže palac i dodiruje mi usne, ote mi se uzdah kao da ne mogu da se kontrolišem.

- Želim da te okusim. Ponovo – rekao je i bez zadrške me poljubio.

Moje sise se lepe za njegov torzo a moja zadnjica puni njegovu šaku. On ne gubi vreme dok me ljubi već rukama istražuje moje telo, nisam želela da sedim dokono već sam rešila da ispipam ono što već danima gledam – njegovu kosu, nadlaktice, mišiće, jebene pločice... Moji smežurani prsti žurno pipaju sve što mogu, nokti grebu njegovu kožu i to nas pomeri sa mesta. Želim da me uzme. Isteturamo se iz kupatila i završimo u mojoj sobi. Nakon još par koraka pala sam na moj krevet i on je stao. Šta? Zašto?

- Možda ovo i nije tako dobra ideja – rekao je odjednom.

- Molim? Ovo je odlična ideja.

- Treba da živimo zajedno još nekoliko dana.

- Pa?

- Ne, nije dobra ideja – rekao je više za sebe, prošao rukom kroz kosu i izašao iz moje nejebene spavaće sobe. Nisam mogla da verujem.