Balansiranje

11.8K 730 25
                                    

Iznenađuje me svetlo u mojoj kući. Možda je Šon još uvek ovde? Parkiram auto i izađem sa namirnicama koje unesem pravo u kuhinju. Nešto miriše. Krenem ka trpezariji i zateknem Šona na telefonu pored hrane, naručio je neko meso. Prekinuo je vezu i ostavio telefon.

- Dobro veče. Do koliko sati obično radiš?

- Do pet, ali sad je vanredna situacija osim toga nisam bila u kancelariji dve nedelje – spustim torbu.

- Da li si gladna? Naručio sam večeru.

- Nisam.

- Zaista, ti uvek večeraš – konstatuje.

- Kad sam kod kuće, kad radim imam dva obroka, kasno sam ručala - pojasnim.

- Onda u redu, možda treba da se istuširaš, deluješ umorno.

- Hoću. Planiraš da ostaneš ovde ili...

- Momci kažu da se sutra mogu useliti u kuću.

- Aha.

- Hvala ti na gostoprimstvu.

- Nema na čemu.

- Jesi li videla za ono naselje?

Ne znam kako ovo da protumačim ali se sećam kako tumači on.

- Šone sad nisam na poslu a privatno ne razgovaram o odukama koje donosim za grad, moraćeš da sačekaš zvaničan poziv – kažem mu sa uživanjem.

- Razumem.

- Laku noć – prođem pored njega.

- Samo da sklonim ovo i dolazim gore! – viknuo je za mnom.

Nisam rekla ništa na ovo.

. . .

Pustila sam vodu u đakuzi i skinula se. Razmišljala sam da sipam vino ali nije mi se pilo. Sipam soli i uđem unutra, ne mogu da čekam da se napuni. Spustim glavu i sklopim oči. Dan mi je bio naporan a da ne govorim o tome koliko mi se život zakomplikovao i to, čini mi se, odjednom. Sve u svemu jedno znam. Ne umem da odaberem muškarce. Uronim u vodu i ostanem tako neko vreme.

Kada sam dostigla limit izdržljivosti podigla sam glavu i otvorila oči, Šon je bio tu.

- Mogu li da ti se pridružim? – pita me.

- Naravno – obrišem oči i napravim mu mesta.

Šon je stvarno lep muškarac, prosto je od onih koje želite da gledate, fizički je savršen ali emocionalno ne znam kuda idemo. On ne govori nikad o sebi i očigledno ima debeo zid između posla i privatnog života.

Umesto da se smesti pored mene, od me sklonio i smestio se iza mene.

- Navali se – kaže mi i povuče me na svoje grudi.

Naslonim glavu i opustim se.

- Ja sam komplikovan čovek – osetim kako mu se grudi spuštaju.

- Ne spajam privatan i poslovan život, poslovno nikome ne podnosim račune a privatno sam skroz zatvoren. Znam da je za nekog poput tebe ko je otvoren prema svetu to verovatno čudno ali ja funkcionišem ovako i zaista bih voleo da to razumeš – podiže moje ruke i plete svoje prste sa mojima. U četvrtak imam zakazanu korekciju za nokte.

- Čudno je – kažem iskreno.

- Jedan dan smo u krevetu a drugi se ne poznajemo, veze ne bi trebalo da funkcionišu tako, pod uslovom da smo nas dvoje u vezi – možda nismo, nikad mi nije ništa rekao.

Tajkun u mom graduTahanan ng mga kuwento. Tumuklas ngayon