Tajkun u mom gradu

Moj komšija

Već pola sata slušam Čarlija i Ritu kako mi govore o važnosti filmskog studija za ovaj grad, naravno sve se svodi na novac. Najviše bih volela da taj tip pronađe drugi grad i poštedi me problema koje će donesti sa sobom ali moji saradnici su u pravu, filmski studio će biti dobar za naš grad. Hoće li stvarno onaj tajkun živeti ovde? I koliko je dobro imati tajkuna u gradu? U mom gradu. Kako mi se čini definitivno će biti drugog sastanka sa gospodinom Andersonom. Prvo sam prekinula razgovor sa Čarlijem pa sam poslala Ritu kući, bilo je vreme da saznam da li je onaj tip stvarno moj komšija.

Parkiram auto ispred kuće i izađem sa večerom. Moja prva komšinica je Rosa, ujedno smo i jako dobre prijateljice. Pred njenom kućom nalazi se skup od četiri žena, osim Rose, tu su Kristina, Bler i Beti. Nije bilo teško zaključiti gde su gledala i koga su ogovarale. Namrštim se i krenem ka njima. Šta da radim? Sve smo neudate.

Rosina komšinica sa desne strane sam ja a sa njene leve strane se nalazi napuštena kuća, od kada sam se doselila niko nije u nju ušao ali izgleda da se to menja.

- Šta gledamo? – pitam cure koje i dalje bulje u prilično zgodne majstore. Ima ih sigurno desetak.

- I ja sam ti neka vlast u ovom bradu – kažem više za sebe i spustim picu na sto.

- Nagađamo ko je novi komšija – Rosa mi napokon odgovara.

- I kladimo se – Beti dodaje.

Pogledam u momke i izdahnem.

- To su majstori. Vlasnik nije tu – kažem mirno.

Četiri radoznale glave se okreću ka meni.

- Šta?

- Ti znaš ko je moj prvi komšija? – Rosa ustaje.

- Da, zove se Šon Anderson, želi da izgradi filmski studio ovde – priznam i sednem. Malo se osećam slabo.

Cure naravno nisu znale ko je Šon Anderson.

- Je li zgodan? – pita me Bler.

- Jeste.

- Lep? – za njom pita Kristina.

- Da – kažem namršteno.

- Slobodan? – a tu je i Beti.

- Ne znam, odložili smo sastanak, Čarlijeva porodica ima temperaturu.

- Korona? – Rosa se mršti.

- Ne! Umorna sam i gladna, odoh ja a vi nastavite da buljite – uzmem picu i okrenem se.

- Ćaos.

- Ha! – vrisnem jer udarim u ni manje ni više nego gospodina Medije.

- Gospođice Maksvel – obraća mi se zvanično sa rukama iza leđa pa spusti pogled na kutiju sa picom koju držim.

- To nije zdrava hrana – konstatuje ozbiljno.

- Ali je ukusna. Kako vam mogu pomoći gospodine Anderson? – ispravim se.

Pogledao je u cure iza mene.

- Dame – pozdravlja ih laganim klimanjem glave.

- Možemo li da razgovaramo? – nakon dve sekunde fokusira se na mene.

Namrštim se pitajući se šta kog đavola hoće ali se setim da su tu cure i rešim da nas sklonim od njihovih pogleda.

- Kasno je i gladna sam.

- I pre su žene jele ispred mene, doduše ne picu.

Cure se smeju iza mene.

- Martina živi na brzoj hrani – to je bila Rosa.