Ruža

Prolog

Predstavnik zeljastih biljaka po kojoj je njena porodica dobila ime. Ruža. Njena važnost odiše u tome što je izabrana za predstavnika svoje vrste, što će se vekovima pričati o njenoj moći. Ruža. Naizgled nedodirljiva, spolja zaštićena štitom svog trnja kojim se brani od emocija. Od emocija? Grubo rečeno. Pre će biti da se brani od bola, patnje, od pustih obećanja, dela i reči koja bude tužna sećanja na prošle dane. Trnje je oružje kojim uspeva da zaštiti sebe, ali nanosivši rane drugima. Nanosivši rane onima koji su spremni da, uprkos bolu kom ih izlaže, uspeju da probiju štit i zavole sve ono što krije iza njega. Sve ono što krije medju nežnim, krhkim laticama. Strahove, snove, ljubav, sreću, čistinu. Latice predstavljaju slojeve njene duše, probijajući se izmedju njih dolazimo do čistine gde se može osetiti opijajuća lepota nje same, u samom jezgru izmedju zidova trnja i latica. Ruže poseduju neobjašnjivu potrebu za moći. Uvek su one bile te koje su umirale za pažnjom, a istovremeno one koje žele da imaju moć nad svima koji su hteli da im je pruže. To je bio jedini način da prekriju svoje strahove i nesigurnosti, jedini način kojim hrane svoj ego zbog nedostatka samopouzdanja. Moja opsesija ružama počela je onda kada sam i sam upoznao jednu. Želeo sam da je volim, želeo sam da joj predam celog sebe i da pripadam njoj. Želeo sam da grlim ono od čega je bežala. Želeo sam da grlim ono što su iskre iz njenih očiju vrištale na hladnim pločicama kupatila. Želeo sam da je upoznam, da znam koje filmove voli i ko joj je omiljeni glumac, da znam kojoj knjizi se uvek vraća i koji ukus sladoleda voli, da znak ko ju je promenio. Nisam mario za to što sam patio zbog njene hladnoće i  praznog pogleda. Nisam mario za to što je bila tu samo da bi nahranila svoj ego  ili samo da bi se podsmevala jaucima od rana koje su pekle, ali znala je. Odlično ke znala da je poznajem. Odlično je znala da nije morala da bilo šta kaže ili uradi da bi dokazala suprotno. Upoznao sam je, posebno one noći kada sam krvavih ruku grlio njene opale latice i kada sam prvi put čitao priču koju su pripovedale njene suzne oči. Uprkos tome što me je obećavajući grlila, nestala je kao vetrom odnešena. Ja sam ostao da stojim i da je čekam, zajedno sa jedinim uspomena koje je ostavila - sećanja i rane. Čekam je i dalje, mislim, možda odluči da se vrati.