Ruža

IV

Odsjaj tvojih latica presijava se u mlazu vode u fontani. Kao pesma pripovedaju reči najlepše bajke u mučnoj životnoj tišini. Svaka izgovorena reč me približava ka tebi. Iz daljine sam gledao kako cvetaš zanesem lepotom i toplinom boja kojima su latice zračile. Nakon par trenutaka zanemelosti moji prsti su se bližili tvojim laticama. Milimetri su nas delili a ruka koja je podrhtavala nije želela da oseti bol tvog trnja. Voleo sam tvoje trnje. Voleo sam ga jer sam znao da je to jedino oružje kojim se boriš protiv bola.  Dodirnuo sam tvoje latice, prvi put. Prvi put nisam zbog želje da te volim bio povredjen. Dok sam se sa suzama o očima divio tvojoj lepoti, osetio sam na svojim prstima kapi rose sa tvojih latica. Budim se uz zrake jutarnjeg sunca poražen činjenicom da je sve to bio samo san. Uz osećaj praznine u grudima i suze koje su otežavale disanje gledao sam vrt u nadi da ću te videti, ali nije te bilo. Hteo sam da te vidim, samo još jednom. Hteo sam samo još jednom da me povrediš . Hteo sam da vrištim o tebi i o svemu što osećam. Hteo sam da vrištim o tome koliko mi fališ, ali odbrao sam da ćutim. Ćutao sam jer je to bilo najhrabrije što sam umeo.