Ruža

Epilog

Čekam i tražim je. Nije otišla, osećam je. Povetarac u sobi oblikuje njen lik. Osećam je u veseloj pesmi ptica, osećam je u zracima Sunca koji su je činili još lepšom, ali i u Mesečevoj prašini zbog koje sam joj se noćima divio sa prozora. Osećam je u suzama koje teku zbog prećutanih reči. Vidim njen odraz u odsjaju polomljene čaše vina, proganja me kao i  misao da sam mogao da sprečim taj odlazak, umesto što sam kukavički odabrao da ćutim. Tražim je u vrtu, postajem nemoćan, baš kao nekada kada sa prozora vidim njen sjaj mraku. Nostalgija me guši dok razmišljam o tome koliko sam mogao toga da promenim, ali nisam imao dovoljno hrabrosti da to i učinim. 'Pusti me da dišem. Pusti me da dišem sada kada ne znaš kako gledam u nebo i koliko prezirem noći koje nose tvoj miris.' - mislim, ali svuda je oko mene, a opet je nigde nema. Sebično grlim njenu odsutnost kada me pobedi samoća. Svako mamurno jutro preplavljen nadom hodam do prozora, mislim, možda je u vrtu, ali svakim novim jutrom razočarenje me vodi ka prepunjenoj čaši vina. Zar ovako izgleda kraj? Da li sam je iznevši iz vrta odneo u zaborav? Gušim se u sopstvenoj agoniji tokom bezuspešnih pokušaja da se pomirim sa činjenicom da je kraj. Vremenom ću naučiti da živim tako, ali možda će me vreme ubiti. Ili će se možda pojaviti ruža koja će biti obloga za rane koje je ona ostavila za sobom. Možda će ta ruža imati lepše boje latica, možda će me njeno trnje milovati u tihim pijanim noćima, ali ona neće biti moja ruža. Moja ruža koju sam voleo. Moja ruža koja će ostati nezapamćena, ali večito živa u rečima mojih poema. Možda se i sretnemo, negde izmedju prve strofe i refrena, tamo gde smo obasjani Mesecom celivali rane iz prošlosti, tamo ću joj šaputati stihove najlepših pesama i voleću je, kao nikad do tada, samo da bismo živeli do kraja te poeme, i početka sledeće, i sledeće, možda do kraja svakog napisanog stiha, a možda i do kraja beskraja.
                 -Zbogom, moja ružo. Tvoj Mali Princ.