Nema Sumnje Andjeo Da Si

26. "Hoću da se ošišam na ćelavo"

Vezala sam kosu u neki brzinski rep i navukla na sebe farmarice i belu majicu. Spustila sam se niz gelender kao i uvek i obula nabrzaka. Čim sam se uhvatila za bravu čula sam Alexov glas iza sebe.

"Gde misliš da si pošla?" -stajao je prekrštenih ruku i gledao me sa visine. Ne razumem kako je on tako visok, a ja tako niska. Kao da nam nisu isti roditelji. Hm...

"U šetnjicu, malo svež vazduh ovo ono"

"A sa kim to?" -podigao je obrvu i gledao me ozbiljno.

"Šta te briga"

"Zanima me"

"A sa kim si ti bio sinoć celu noć nakon što si pobegao kroz prozor i ušunjao se jutros?" -sada sam ja prekrstila ruke i gledala ga sa podignutom obrvom.

"Okej, vidimo se, lepo se provedi, he he" -nasmešio mi se kao da sam ga uhvatila na delu, što i jesam. Zadovoljno sam se iskezila i okrenula mu ledja. Otvorila sam vrata i istrčala napolje.

Na tri metra od kuće stajao je Ian sa svojom neurednom smedjom kosom i braon očima koje su lutale po dvorištima mog komšiluka.

"Deca iz one kuće vrište kao da ih neko kolje. Iskreno, nadam se da je tako" -nasmejala sam se njegovom komentaru i tačno sam znala na koju kuću misli. Nije mi jasno šta nije u redu sa tom decom.

Skrenuo je u meni nepoznatom pravcu koji do sad nisam koristila zato što su mi i škola i Alison na drugoj strani ali sam poslušno krenula za njim. Ne znam zašto se malo nisam prošetala okolo i malo bolje videla gde ja to sad živim. Ograničila sam se na put do škole i Alison.

Bacila sam pogled na Iana koji je šetao ćutke pored mene i gledao u nebo prošarano raznim bojama zbog nadolazećeg zalaska.

Tek sad sam shvatila da tišina možda i predugo traje. Nekako sam uživala u njoj ali mi nije jasno zašto me je pozvao da se isćutimo. Da je hteo da ćuti verovatno me ne bi ni zvao.

"Jel sve okej?" -naterala sam se nekako da pokrenem bilo kakvu konverzaciju.

"Mhm" -odmahnuo je i nastavio sa tišinom. Mogao je da me udostoji sa bar malo opširnijim odgovorom.

"Okeeej"

Ni nakon toga nije pokrenuo bilo kakvu temu.

"Iane, zašto si me pozvao da se prošetamo ako ti smeta moje prisustvo?" -pogledao me je pomalo iznenadjeno. Iskreno ni ja od sebe nisam baš očekivala ovakvo pitanje.

"Nije tako, trebalo mi je malo da se prošetam i mislio sam da bi to bilo lepše u društvu" -slegnuo je ramenima i uputio mi neki polu-osmeh.

"Zašto onda ćutiš konstantno?"

"Možda zato što mi treba malo tišine, ali to je za tebe očigledno malo teško" -odvratio mi je pomalo iznervirano. Ali ja nisam toliko naporna. Valjda.

"Dobroo" -prevrnula sam očima.

"Ne prevrći očima osta..." -prekinula sam ga u pola reči.

"Znam znam. Zašto ti to toliko smeta?"

"Zato što dobijem nagon da te..." -naglo me je uhvatio oko struka i privukao sebi. Lice mu je bilo na jako maloj razdaljini od mog. Mogla sam da osetim njegov dah na mom licu. "...ne znam" -završio je rečenicu i blago me odgurnuo od sebe.

Nastavili smo sa našom šetnjicom. Gurnula sam mu ruku u džep od duksa i osetila mali presavijeni papirić pod prstima. Izvukla sam ga iz njegovog džepa i otvorila. Na njemu je bilo nešto skroz nerazumno napisano.

"Šta ti je ovo?" -mahnula sam mu papirićem ispred nosa. Zgranuto je pogledao u papić i istog momenta mi ga je oteo iz ruke.

"Kad je uspela ovo da mi zaturi? Kurva" -promrmljao je sebi u bradu ali jasno sam ga razumela. Uzeo je upaljač i već u sledećem trenutku papirić je goreo u njegovim rukama.