Nema Sumnje Andjeo Da Si

19. "Tragovi crvenog karmina"

Dosadno... Dosadno.. I previše dosadno...

Šta mene kog djavola briga šta je bilo pre 158god?! Šta je bilo bilo je ljudi moji!

Ali ne, em što gledaju u prošlost em što im podižu spomenike i otvaraju muzeje. Razumem ja da su oni bili značajni za našu istoriju i razvoj države, ali mene to stvarno ne zanima...

Konačno smo se vratili u autobus. I opet sam sedela pored Iana

"Sledeća stanica je restoran. Idemo na ručak. A nakon ručka imate 2 sata slobodnog šetanja po gradu. Detaljnije ćemo se dogovoriti kad stignemo tamo" -obavestila nas je ona žena-vodič

"Onda bolje da sad ništa ne jedem" -sklonila sam ranac dalje od mene da ne bih pala u iskušenje

"Ceo celciti dan samo jedeš nešto. Gde ti stane aman?" -pogledala sam ga i podigla obrvu. Šta on ima protiv moje rupe bez dna koja se zove stomak?

"Ovde" -potapšala sam stomak i naslonila se na sedište

"Možda bolje da si jela. Trebala bi da znaš da je hrana na izletima bljeee"

"Pa dobro nije uvek svuda"

"Ma ti kakva si i govno bi pojela" -otvorila sam usta i iznenadjeno ga pogledala dok se zakikotao i verovatno bacio sebi pet u mislima

"Ma jedi ti govna. Kretenčino" -pokazala sam mu srednji i krenula da prekrstim ruke ali sam se setila šta se desi svaki put te sam ih samo spustila pored i gledala napred praveći se da sam ljuta

Nasmejao se i uštinuo me za obraz- "A slatka si kad si ljuta" -pogledala sam ga i podigla obrvu- "Nisam slatka"

Ponovo mi je blago povukao obraz i nasmešio se te me poljubio u obraz- "Ljutko" -nasmejala sam se tom nadimku

Nakon kraće vožnje smo stali kod tog restorana ili šta je već bio. I nije loše na prvi pogled

Krenuli smo da ulazimo unutra

"Sedimo nas četvoro" -pokazala je na sve nas ali sam se odmah usprotivila

"Zašto sa njima?" -pokazala sam na ovu dvojicu a oni su mi uputili uvredjene poglede

"Zašto da ne?" -njena namrštena faca i to pitanje je ostalo da visi u vazduhu zato što je već zauzela mesto

Ona i Eric su sedeli prekoputa mene i Iana. Da..znala sam da će tako biti

Doneli su nam pomfrit i parče nekog mesa koje je sasvim okej izgledalo

"I šta fali ovome?" -pokazala sam na tanjire

"Probaj pa ćeš videti" -naslonio se laktom na sto i pogledao me

Stavila sam pomfrit u usta i namrštene face ga sažvakala

"Ovo je živo!" -rekla sam sa dozom gadjenja pitajući se kako sam i uspela da ga progutam- "Ali meso je sigurno bolje"

Jedva sam isekla to parce. Stavila sam ga u usta i jstog trena ga ispljunula u salvetu

"Okej, upravu si, smej se, ovo je bljee" -poraženo sam podigla ruke kao da se predajem

"Ja sam uvek u pravu" -samo sam mu uputila onaj pogled "ne, nisi" i izignorisala

Kada su svi završili sa jelom (a moram priznati da je to bilo vrlo brzo) okupili smo se svi ispred restorana sa razrednima i onom ženom-vodič

"Sada imate 2 sata slobodnog obilaženja grada. Krenite tamo pravo i tu vam je pešačka zona. Nalazimo se za 2 sata u centru kod onog kipa" -klimnuli smo glavama te su se svi razdvojili u grupice i svako je krenuo na svoju stranu