Nikada neću naučiti na svojim greškama. Uvek želim nešto što ne smem imati.
Amela je ušla u moj život iznenada. Govorio sam sebi da se ništa ne sme dogoditi između nas. Ona je ćerka mog najboljeg prijatelja i takođe je dosta mlađa od mene. Kada je...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Bila sam samo jedna prosta tinejdžerka u ovako surovom svetu. Nisam želela da se bilo šta od ovog dogodi. Nisam želela da bilo kome ispričam jer sam se stidela. Stidela sam se same sebe, i dalje se stidim.
Imala sam sedamnaest godina kada se prvi put dogodilo. Znala sam tačno o čemu se radi, ali sam bežala od problema. Pavel nije razgovarao sa mnom, smatrao me je razmaženom i brinuo bi se samo kad bih negde trebala izaći. Nije bio otac kakvog sam želela imati, nije bio onakav o kakvom sam maštala, ali mi je takođe bilo jasno da ga ne mogu zameniti. Bilo mi je jasno da moram živeti svoj život koliko god on loš bio.
Kada bih god pomenula majku, Pavel bi me odveo kod psihijatra koji je trebao pričati sa mnom o njoj i pokazati mi kako mogu živeti bez nje... Ili je Pavel samo mislio da je to ono što psihijatri rade?
Svakog puta bih se opirala. Tamo bi me jedino puštao samu da idem, iako jedino tamo nisam trebala sama ići.
Zvao se Marsel i bio sve ono što jedan psihijatar ne bi trebao biti. Imao je samo dvadeset tri godina i bio suprotnost od privlačnog. Njegova kosa uvek bi bila u loknama i dok bi mu jedna padala niz lice. Imao je tik i time stalno zamahivao glavom uvek pokušavajući da ga sakrije. Bio vitak i visok, ali ni približno onome što sam ja tražila.
Prema njemu nisam osećala ništa, pa čak ni tu sigurnost u razgovoru. Uvek bi me gledao na čudni način. Svakog novog sastanka bi mi prilazio sve bliže i zapitkivao.
"Čija si ti? Ko dira to tvoje telo?" Govorio bi dok bi mu se prsti uvijali oko mojih grudi.
Tada nisam znala šta trebam uraditi. Bio je jači.
Tada sam prvi put bila sa muškarcem. Oduvek su mi govorili... Ljubav je lepa. Ljubav ume da prija i opusti, da ljubav ume da bude jedino svetlo u mračnim danima.
Zašto to nije bilo u mom slučaju? Trebalo mi je puno vremena da shvatim. Imala sam poverenja u Marsela, iako sam tek kasnije shvatila kako me je koristio na način koji nijedna devojka ne želi biti iskorišćena. Bila sam njegova na silu, kao kuju bi me vraćao Pavelu s pretnjom da ne smem imati nikog sem njega i da ću morati da ga slušam ako želim da ovo funkcioniše.
***
"Jesi li videla ko je sve došao?" Viki me upita dok nervozno pucketa prstima.
"Ne i iskreno, iako je neko poznatiji došao, tu je zbog Leona." Odgovorim.
"Leon je tu?!" Upita me širom otvorenih očiju.
"Da, Viki. Tu je." Izgovorim i pokušam da izbegnem da je pogledam.
Osmehne se i uzme čašu šampanjca. Stane ispred mene i podigne mi glavu.
"Da li ja to vidim da se tvoji obrazi crvene?"
"Ne, Viktorija. O čemu pričaš?"
"Pričam o tome kako vidim da ti u njegovoj blizini nije dobro. Nisi svesna koliko se očito vidi, a bogami i miriše."
