Nikada neću naučiti na svojim greškama. Uvek želim nešto što ne smem imati.
Amela je ušla u moj život iznenada. Govorio sam sebi da se ništa ne sme dogoditi između nas. Ona je ćerka mog najboljeg prijatelja i takođe je dosta mlađa od mene. Kada je...
Oops! Ang larawang ito ay hindi sumusunod sa aming mga alituntunin sa nilalaman. Upang magpatuloy sa pag-publish, subukan itong alisin o mag-upload ng bago.
Reči koje sam pevao dolazile su iz srca, stvarno jesu. Amela, sa tobom se osećam kao na oblacima kada smo u četiri zida, izgledamo bezbrižno. Ja znam jedno, a to je da sam te željan. Željan sam te Amela ovog sata, ove minute, sekunde. Znam da bih mogao celu noć da provedem i gledam u ta tvoja crna oka dva jer mi stvaraju mir koji nikada pre nisam imao.
Sa tobom zaboravim na Nataliju i na sve košmare koji sada dolaze češće. Pokušavam da ujutru, kada ih se setim, odmah zaboravim i pogledam u tebe. Ali ponekad se ne zaborave svi snovi. Ponekad isti nastavljaju da ganjaju i prošlost se u trenutku vrati.
Vrati se onaj sat i minut u kom je Natalija ispustila dušu na mojim rukama. Nisam joj pomogao jer nisam želeo. Ja sam bio samo jedan ljubomorni pas jer sam znao da je svako ima. Nisam se ni trudio da je razumem, a nije ni ona mene, ali svakako nismo odustajali pa čak i kada smo videli da nismo jedno za drugo. Možda me baš to sada proganja. To što sam joj učinio.
***
Gledam u srećna lica koja mi aplaudiraju, i sam sam srećan jer sam još jednom uspeo da izmamim osmeh na lica ljudima koji me vole. Naravno, nakon svirke došla su pitanja, slikanja i davanja autograma, deo koji mi i nije najomiljeniji i za koji uvek želim da se što pre završi.
"Leon, da li ćeš nam ikada otkriti za koga su te dve pesme? Ubeđena sam da si upravo slomio srce mnogim obožavateljkama." Rekla je jedna novinarka koja se trenutak ranije gurala u prvom redovima samo kako bi dobila moj potpis.
"Želeo bih da me moji obožavaoci ipak gledaju kao umetnika i da me isto tako vole samo zbog mojih pesama." Osmehnem se i ne odgovorim na najbitnije pitanje.
Vidiš, Amela... O ovome sam ti pričao, ovo će nažalost morati da ostane naša tajna.
Čujem kako i dalje postavlja pitanja, ali ne okrećem se kada shvatim da postaje drska. Odem iza bine gde me sačekaš ti. Osmeh mi se stvori na licu, ali nezadugo ugledam i Pavela koji je, siguran sam, samo tu da mi se nasmeje.
"Ali dobro je, stvarno jeste!" Kaže pre nego što prasne u smeh.
"U redu je, Pavel." Gledam te kako se okrećeš k njemu. "Stvarno je bilo predivno. Tako sam ponosna na tebe, Leon." Ovu drugu rečenicu izgovoriš tiše.
"Hvala. A hvala i tebi mamlaze." Nasmejem se i udarim ga u stomak. "Šta da se radi... Neki ljudi prosto nikada neće razumeti umetnike." Izgovorim. "Hajmo kući."
"Amela spavaš kući večeras?" Upita Pavel.
"Mislim da ću se vratiti u stan."
"U redu, onda te možemo povesti." Pavel se osmehne, a zatim u troje izađemo na zadnja vrata kako bismo izbegli fotografe i što pre otišli s ovog mesta.
Sednem u auto i posmatram tvoj pogled i te crne oči koje me gledaju u retrovizoru. U ovom trenutku te želim, a u sledećem znam da te moram imati. Sa tobom moram provesti noć, makar ovu. Moram gledati ta oka dva jer me jedno ona u ovom trenutku razumeju.
