OD PRVE DO ZADNJE

MOŽDA NIKADA

Streast se u meni širi

nikako da nas pomiri

i ne mogu da smirim

taj osećaj što hara

i što čezne za usnama

što me ljubile nikad nisu

i za rukama što grlile 

ovo malo telo nisu a možda

neće nikada ni saznati

kako izgleda kad pesnik

zavoli drugog pesnika

i kako je to kad ljubav

mržnju priguli i

tvoje uši čuti neće 

vapaj moje sreće

kao što ni moje usne

neće kušati otrov

što počiva na tvojim.

Moje oluje neće te

milovati u dugoj noći

jer to je san

samo moj i ničiji

što greje ove grudi

nejake u hladnoći

ova četiri zida.

Nikom te ne dam

a ne daš mi se 

ni ti meni

 iprkosiš mi

kako samo ti umeš.

Da me Gospod čuje

i da mi te ne uzme

jer onda uzeće i mene

deo si mene a nisi

ni svestan šta

si mi radio sa dušom

dok drugim si ženama

devojkama poljupce

slao pa na šalu

okretao ovo malo

srce što za 

stid ne zna

te tako ni ove reči

srama nemaju.

Napolje veju snegovi

i brišu trag mastila

moje krvi na papiru

Najduža pesma koju imam za osobu koja je kilometrtima i kilometrima daleko i nikad ga nisam videla ali ta njegova mudrost i te reči upućene meni su izazvale žar u grudima koji je zagasao posle onih silnih suza i tragikomedije mog života.