Zbirka kratkih ,malo dužih priča i još po nečeg

komšijska kuća

Paul se pre 10 godina preselio iz grada u kom je odrastao, da bi nastavio sa školovanjem. On je bio nizak čovek, tamnih očiju, kose i nešto tamnijeg tena, u zadnje 3 godine nosio je naočare za vid.

Bila je subota, subota poput bilo koje druge. Sedeo je na fotelji i ispijao čaj, dok je gledao kroz prozoru svog malog stana. Njegov pogled je bar bio usmeren prema ulici i gomili zgrada, ali njegove misli bile su negde daleko. 

Prisećao se dana dok je još bio dečak. Prisetio se kuće u kojoj je živeo sa svojim roditeljima i starijim bratom. Onda se setio i velikog dvorišta u kom su on i njegov brat provodili sate igrajući se sa njihovim psom. Setio se niske,metalne ograde koja je delila njihovu i kuću njihovih jedinih komšija, dobro, nisu bili jedine komšije, ali bili su jedini koje je on kao mali poznavao i kojih se sećao.

Njihove komšije su bili divni ljudi. 

Keti i Kristofer. 

To su bila imena mladog para koji je živeo odmah pored njih. Keti je imala plavu kosu, a Kristofer braon ili beše plavu? Nije bio sasvim siguran, ali znao je da je imao zelene oči, a Keti plave ili beše braon? Nije mogao sasvimda se seti, prošlo je mnogo godina i zaboravio je kako oni izgledaju.

Izgled nije bitan, bitni su događaji.

Pomislio je, a onda razmišljao o svemu što je proživeo sa njima. 

Setio se onog kišnog dana kad je njihov pas pobegao. Njegov otac i Kristofer su ga satima tražili. Na kraju su ga našli u komšijskomcveću kako cvili. 

Onda se setio i dana kad je za ručak bilo neko jelo koje on baš nije voleo. Bio je gladan celog dana, a onda mu je njegova komšinica Keti preko ograde prošvercovala kolače koje je ispekla tog dana.

Potom se setio i mladog para zajedno. Setio se kako su njegovi roditelji svake nedelje pili kafu zajedno sa njima, dok su se on i njegov brat igrali u dvorištu, a onda kad bi se umorili došli bi do njihovih roditelja i komšija, a Keti i Karlos bi tad obično otišli, znali  su da su on i njegov brat umorni i nisu hteli da ih drže budne duže nego što treba, posebno ne dan pred školu.

Keti ga je naučila da čita, kad je imao samo 5 godina. Tako je kad je krenuo u školu bio mnogo pametniji od njegovih vršnjaka, a onda bi ga učiteljica hvalila pred njegovim roditeljima.

Karlos mu je pomagao oko matematike, naučio ga je da sabira i oduzima i da mnooži i da deli. Naučio ga je svemu, a uz njegov vedri i šaljivi ton nikad nije bilo teško. 

Karlos ga nikad nije grdio,zato je Paul kad god bi dobio lošu ocenu prvo rekao Karlosu, da bi ga branio pred roditeljima.

Dok se prisećao svih tih lepih događaja, pomislio je zašto da ih ne poseti, bar ako još žive tamo.

Nakon dva sata puta stigao je do kuće u kojoj je nekad živeo. Tačno kakve je se seća, niska, polu okrečena kuća. Veliko dvorište sa puno igračaka, verovatno od dece ljudi koji sad žive unutra. Gledanje u tu kuću vratillo mu je neku nostalgiju na vreme kad je bio dečak, ali nešto nije bilo na mestu. Koliko god gledao nije mogao prepoznati kuću njegovih komšija, nije se sećao kako izgleda, ali bio je siguran da bi je prepoznao kad je vidi i bio je siguran da ni jedna od ovih kuća ne izgleda kao ta. Tad je pomislio da su se odselili. 

Sledeće subote skoro je sasvim zaboravio na taj događaj.

Dok je bio u poseti svom bratu prisetio se kuće.

Paul:,, Znaš li možda šta se desilo s Karlosom i Keti?"

Njegov brat ga je začuđeno pogledao:,,S kime?"

Paul:,, S našim komšijama kad smo bili deca"

Njegov brat je još zbunjeno govorio:,, Mi jesmo imali dosta komšija, ali niko se nije zvao tako"

Paul:,, Kako, ko je onda živeo pored nas?"

Njegov brat:,, U jednoj je živeo jedan stariji čovek, ali taj je retko bio tu, a druga je bila napuštena, mnogo pre mog rođenja"

Oke zna da dugo nisam izbacila novi part, I sad imam razlog  tastatura mi je bila pokvarena.

Nadam se da vam se svideo part i vidimo se u sledećem