Kod:7 ( ZAVRSENA)

17 DEO

"Hej"- kazem na isti nacin kao i kad sam se pozdravljala sa svima iz Elitne skole skoce i pozdrave se samnom

"Dosla si"- cikne Sara srecno

"Jesam. Ne mogu da kasnim previse"

Dobijem nagon za kasljanje

"Izvinite"- otrcim u kupatilo pa krenem da kasljam opet iskasljavsi krv

"Da li si dobro?"- cujem kako udaraju u vrata

"Jesam. Nije mi nista morala sam samo vc"- otvorim vrata i sednem nazad na svoj krevet

"Kada si se probudila?"- pita Nikolas

"Danas"

"Molim. Da li si ti normalna trebala si da ostanes jos tamo i odmoris se lepo"

"Dobro sam"

"Uvek si tava"- prekori me Maya

Pogledam ih sve i nasmejem se. Maya, Nikolas i Sara se iznenade dok me Kay i Sebastijan gledaju nekako sumnjicavo. Sta li im je?

"Drago mi je da si ovde"- kaze Nikolas klimajuci glavom da bi potvrdio to sto govori

"Mislim da je vreme da svi idemo u krevet. Kasno je a sutra imamo casove"- javi se nas zdravi razum ili ti Maya

Pogledam na sat u pravu je, vec je 10 uvece. Dodjem do ormana i uzmem neke stvari pa sacekam svoj red i udjem u kupatilo. Istusiram se, operem zube i obucem pizamu pa se vratim u sobu i odmah legnem na krevet

Stavim ruku na usta. Naglo sam krenula da kasljam probudivsi se. Ustanem i otrcim u kupatilo i stanem iznad vc solje i krenem da povracam. Sad i povracam krv

"Dobro si"- cujem sarkasticno iza sebe

"Jesam"- ustnem i umijem se, a onda opet operem zube

"Kako to?"

"Nije ni bitno"- okrenem se pa krenem ka vratima ali me on spreci i zalepi me za njih

"Reci mi istinu"- dodje mi smrtno blizu

"Rekla sam ti dobro sam nije mi nista"- kenem da se odmaknem ali je previse jak

Ili sam ja previse slaba

"Cekam"- pogledam u njegove oci koje su ozbiljne i ne znam ni sama zasto ali krenem da pricam

"Srce mi radi samo 20 posto dok pluca 40"- na moje reci njegove oci se promene

Ne znam sta ali se nesto desi sa njegovim ocima. Ruke mu padnu uz telo a onda i on padne na pod

"Sta ti je?"

"Koliko dugo?"

"Dugo sam bolesna. Bolesna sam vec 5 godine. No nisu svi znali. Ali nije bilo toliko strasno. Nakon poslednje misije stanje mi se pogorsalo"- odgovorim dok stojim i dalje gledauci u njega kako sedi na plocice sa licem u rukama

"Kako?"

"Imala sam veliku povredu. Nisam obratila paznju i nastavila sam dalje i zavrsila ovako."

"Nisam smeo da te pustim da sviras onu flautu"- kaze bez slomljeno

Nece valjda sada da krivi sebe za moje stanje

"Ne mozes da umres. Sta cu da kazem Sebastijanu"

"Ne razumem te"- sad me je i skroz zbunio

"Ne mozes da umres. Razumes li? Da se nisi usudila"- podigne glavu i meni srce stane

On place. Momak ispred mene sedi na plocicama slomljen i suze mu lete niz lice