Dekadencija

Poglavlje 1 - Anastasija

„Prijatelji su anđeli koji nas pridižu kada naša krila više ne mogu da se sete kako se leti." - nepoznati autor

„Jedini prijatelji dostojni pažnje su oni koje možete pozvati u 4 ujutru." - Marlen Ditrih

„Prijateljstvo udvostručuje radost i prepolovljava muke." - stara poslovica

Poglavlje 1

„Mislim da plava haljina ide bolje uz namenu bala." - Mia je prokomentarisala nakon par minuta gledanja u dve veličanstvena odevna komade izložene na velikom krevetu prekrivenom svilenom posteljinom prljavo bele, gotovo krem boje.

„Da, ali crvena uvek ostavlja veći utisak." - uzvrtatila sam, stavljajući prst na bradu u zamišljenom položaju.

„Je l' ideš tamo da ispuniš dužnost svog socijalnog položaja i doniraš novac ili da tražiš budućeg muža?" - upitala me je, prevrnuvši očima.

„Nikad se ne zna kad će se princ na belom konju pojaviti." - slegnula sam ramenima.

„Naravno, pogotovu sa tvojim bratom tamo, odmah možete i venčanje da organizujete." - sarkastično je rekla na šta sam je ja prostrelila pogledom.

Za tačno deset sati počinjao je dobrotvorni bal porodice Radanov. Svake godine bio je održavan na drugom mestu, međutim ovog puta su se odlučili za mali grad Kairostok zbog njihovog sina koji je pohađao istoimeni fakultet. Prisustvo tom balu je u nekoj ruci postala norma za mene. S obzirom da su moji roditelji bili jako dobri prijatelji sa gospođom i gospodinom Radanovim, naša porodica nije propustila nijedan događaj još od njegovog početka, deset godina ranije. Za razliku od Mie koja nije bila veliki obožavalac tog, kako ga je ona nazivala, elitnog okupljanja, ja sam uživala u svakoj sekundi. Dvorana je uvek bila uređena po najvećim svetskim standardima sa duhom tradicije, tako da je atmosfera činila da se osećam kao princeza. To i nije bilo naročito čudno imajući u vidu da je gospođa Radanov bila svetski poznat dizajner enterijera.

„Ja ću ipak obući pastelno zelenu, kratka je ali mislim da je svakako adekvatna. A i da nije, već sam rekla tvom bratu da kupi kravatu u istoj boji." - prokomentarisala je nakon par minuta ćutanja i dvoumljenja oko izbora odevne kombinacije.

„Šteta što tvoj brat neće ići, mogao je da bude moja pratnja, bilo bi baš strava." - dodala sam na šta me je ona iziritirano pogledala. Njen brat, Martin, i ona nisu bili u najboljim odnosima iako su bili blizanci i izgledali potpuno identično.

„Ići će ovog puta, neko mora da drži Filipa pod kontrolom da ne napravi neki skandal." - rekla je glasom izmenjenim toliko da je zvučala kao da joj je neko držao nož pod vratom.

„Ozbiljno?" - iznenađeno sam je upitala i okrenula se u njenom pravcu.

„Aha, direktna naredba Filipovih roditelja." - klimnula je glavom.

„Ne čudi me, mada teško da će iko moći da smiri onu personu." - iznervirano sam prokomentarisala.

„Ja bih te zamolila da ga ignorišeš i ne praviš scene tamo, tvojim roditeljima se to neće dopasti, pogotovu nakon što Aleksandar skoči na njega ukoliko ti uopšte priđe." - uzela me je za ruke i gledala svojim smeđim, nevinim očima.

„Nije moja krivica što degenerik uvek ima potrebu da me provocira i moj brat to zna." - istrgla sam ruke iz njenih i dureći se, uzela da vratim haljine u orman.

„Da, Aleksandar to savršeno dobro zna, ali ga to neće sprečiti da se potuče sa Filipom. To dvoje se toliko mrze da bi najradije izvadili grkljan jedno drugom." - istakla je.

„Kako god, znaš da se uvek ponašam kako treba, nego kreten izvlači najgore iz mene." - bacila sam se na krevet od količine ljutnje koji je Filip u meni budio.