Dekadencija

Poglavlje 6 - Anastasija

"Ali strast je kao droga: kad se jednom spozna, njeno rušilačko dejstvo nikoga ne može da spreči da, pošto dospe u njene kandže, nastavi da se uništava." ― Gijom Muso

"Ljubav prema drugome nije mogao otkriti razum, jer je to nerazumno." ― Leo Tolstoj

"Ljubav je neukroćena sila. Kada je pokušamo kontrolisati, ona nas uništi. Kada je pokušamo zatvoriti, ono nas porobi. Kada je pokušamo razumeti, osećamo se izgubljeno i zbunjeno." ― Paulo Koeljo

Poglavlje 6

~Anastasija~

Znala sam da je odlazak u šoping nakon današnje scene bila očajna ideja. Da li me je to sprečilo? Naravno da ne. Život bi mi bio između sedamdeset i osamdeset puta lakši da sam samo slušala šta mi moji instinkti govore. Što se zasigurno pokazalo tačno uzimajući u obzir zvuke koji su dopirali ispred kabine za presvlačenje.

Poznavala sam taj dubok glas bolje nego išta na svetu. Nisam ni pomislila da možda haluciniram. Iz nekog razloga, to što se on niotkuda stvorio tu gde sam ja nije predstavljalo ništa čudno za moja čula. Već godinama unazad činilo se da konstantno pronalazimo put jedan drugom, što nije učinilo ništa osim što je učvrstilo naše neprijateljstvo.

Međutim, taj preteći glas, kao i reči koje je izgovorio naterali su me da se pokrenem bez razmišljanja. Istrčala sam iz kabine, gotovu polu gola da nije bilo karirane, jako kratke suknje i crnog, čipkastog brushaltera. Ipak, scena koju sam zatekla potpuno mi je to smetnula sa uma.

Filip je držao nekog muškarca za okovratnik. Iako je izgledalo da je dotična osoba starija od njega, njegov stisak je bio toliko snažan da se kod plavušana mogao videti strah u očima. Filipove ruke su bile skoro bele od pritiska. Bio mi je okrenut leđima pa nisam mogla da mu vidim izraz lica, ali mi je nešto govorilo da je tako i bilo bolje.

„Pitao sam negde si krenuo kučko mala?" – Filip je ponovio, naglašavajući svaku reč.

Otrov u njegovom glasu rušio je sve pred sobom. Njegov protivnik je vidno progutao knedlu u grlu, međutim, izgleda da nije bio od onih najbistrijih. Kao da je naterao sebe da bude hrabriji, pokušao je da odgurne Filipa od sebe – elem bezuspešno – te mu uzvratio.

„Skloni se bre budalo, šta je sa tobom?!"

Jeza mi je prošla telom. Nisam sumnjala u Filipovu snagu i snalažljivost nijednog trenutka, međutim, ovaj muškarac nije izgledao nimalo naivno. Nabildovane, ogromne ruke nije trebalo da se uzmu zdravo za gotovo. Znala sam da će doći do fijaska, potencijalnog krvoprolića, ako ne učinim nešto.

Jako glupa misao.

„Filipe, prestani odmah." – naredila sam.

Pokušala sam da podesim glas da bar malo pokaže hrabrost, međutim, bila je opštepoznata činjenica da bih ja izgubila i u običnom čupanju kose, a ne pravoj tuči. Mada je pitanje da li bih se ikada usudila da dovedem sebe u takvu situaciju. Održavanje ovako savršeno glatke kose košta.

Kako sam se približavala, nije mi promaklo kako su se Filipova leđa ukrutila. Izgledalo je kao da mu se tenzija proširila celim telom. Stisak oko okovratnika njegovog protivnika bio je nemoguće snažan. Počinjala sam da se pitam da li je krv uopšte tekla njegovim venama.

Nijedan od njih dvojice ništa nije rekao pre nego što sam se stvorila kod njih. U tom trenutku, oči nepoznatog muškarca prebacile su se na mene. Nepristojno i bez imalo suptilnosti prešao je pogledom preko čitavog mog tela, zaustavivši se malo duže na moje grudi. Oblizao je usne i nasmejao se nekim odvratnim, zlim osmehom.