Dekadencija

Poglavlje 5 - Filip

„Goreću u paklu samo da te zaštitim." – insert iz filma Kum

„Ako tražimo savršenstvo, uvek ćemo biti nezadovoljni" – Lav Tolstoj

„Ljubav je iracionalna. Ona ne sledi pravila. Čak ni sopstvena. Ljubav je jedina stvar u univerzumu koja je nepredvidiva." – Rik Jensi

Poglavlje 5

~ Filip ~

„Ljudi, je l' mislite da je ovo baš baš ozbiljno?"

Postojale su mnoge stvari na ovom svetu koje su me nervirale. Za početak, i pri vrhu liste, pasta sa četiri vrste sira. Nikada mi nije bilo jasno kako neke može da podnese miris onog odvratnog sosa. Naročito mi nije bilo jasno kako određena osoba, koja jedva da prelazi granicu neuhranjenosti, poželi da umesto svoje uobičajene salate od različitih vrsta trava, na ekskurziji u trećoj godini srednje škole, svaki dan za ručak jede upravo nju. Drugo, nervirali su me roditelji. Nije mi trebao naročiti razlog za to, bilo je i više nego očigledno koliko egoizma, uzmišljenosti, rasizma i kompleksa više vrednosti izbija iz njih. Mrzeo sam i zlatnu boju, onako baš baš puno. Posebno sam je mrzeo u kombinaciji sa plavom kosom i zelenim očima. Bilo je nečeg sablasnog u načinu na koji su te oči u meni budile vatru. No ipak, Martinov vriskavi glas koji mi je probijao uši zapretio je da pobedi konkurenciju.

„Ne Martine, kidnaperi su samo usamljeni i pravili su prviatnu žurku, sad će da vrate ove studente koje su oteli." – Iris je sarkastično prokomentarisala.

Sedeli smo na tribinama univerzitetskog stadiona. Nakon što su Anja i njeni podanici otišli, Marko, Martin, Iris i ja smo odlučili da malo iskuliramo dalje od svih. Imajući u obzir nedavna dešavanja, nije bilo ni čudno što je univerzitet bio gotovo prazan.

„Ovo postaje ozbiljno. Šta ćemo da radimo?" – Martin je iznervirano seo na ivicu sedišta i umalo pao. Da atmosfera nije bila toliko nepeta, sigurno bi se svi nasmejali.

Nisu moji roditelji insistirali da se nastavi sa organizacijom. Nisam mogao a da ne mislim o onome što je rekla. Želeo sam da verujem da je slagala. Bilo mi je nestvarno potrebno da očuvam jedini preostali nit nade da moji roditelji nisu potpuno zlo. Međutim, kako je misao došla tako je i otišla. Anastasija Arsin je bila mnogo toga, ali lažov nije.

„Šta možemo da uradimo?" – Iris je upitala više reda radi. Svi smo bili svesni toga da ne znamo praktično ništa o otmicama.

„Ne znam, Iri, ali šta ćemo na prespavanjcu?" – Martin je nastavio. Marko je ispustio zvuk koji je zvučao kao da nije verovao onome što čuje. On nikada nije bio dečko od puno reči, ali njegove ekspresije su bile dovoljne da znaš šta misli.

„Ne znam, čini se kao savršena prilika da napadnu." – Iris je promrmljala. Koliko god se trudila da sakrije brigu, ona je bila i više nego očigledna. Na kraju, Iris je bila stipendista.

„Ne znam koliko je pametno da ideš, Iri." – po prvi put, od kako je njeno visočanstvo otišlo, sam progovorio. Čak je i meni moj glas zvučao čudno.

Snažno je okrenula glavu u mom pravcu i prostrelila me pogledom. Nisam se mnogo obazirao, nije bilo mnogo stvari koje su mogle da me trgnu.

„Ne Filipe, ako vi idete, idem i ja." – odlučno je rekla.

„Ali Iris, nije bezbedno, ti si..." – Martin je započeo ali ga je ona prekinula.

„Stipendista, da, znam da jesam, ali to ništa ne menja. Nikada nisam bila kukavica pa ne planiram da to sad postanem."

„Nije trenutak za dokazivanje."

„Lako je tebi da kažeš."

Nastavili su da se prepiru još neko vreme. Nisam mnogo obratio pažnju na ono što su pričali. Nisu moji roditelji insistirali da se nastavi sa organizacijom. Namerno je to rekla. Video sam joj u očima. Te zelene zenice bile su pune mržnje. Toliko je želela da me pobedi da je igrala protiv mojih najvećih slabosti. Proklinjao sam dane kada je shvatila koje su. Misao mi je lebdila nad glavom konstantno: Kako može toliko zlobe da se krije u tako sitnom telu?