Dekadencija

Poglavlje 2 - Anastasija

„Laž se postavlja kao poredak sveta." ― Franc Kafka

„Novac je dobar sluga, ali loš gospodar." ― Viljem Šekspir

„Poznajem vatrene konje po njihovim žigovima, a zaljubljene mladiće po očima." ― Lav Tolstoj

Poglavlje 2

„Kćeri, izgledaš božanstveno." - očev glas koji je dopirao sa dna stepeništa izmamio mi je osmeh na lice.

Uistinu sam se tako i osećala. Odlučila sam se za potpuno drugačiju haljinu od prvobitne. Boja je bila prilično neopisiva, nešto između svetlo roze i krem boje čitavom dužinom prekrivena skupocenim kristalima. Leđa su bila otvorena a na prednjoj strani je bio dubok izraz u obliku slova „V" koji je mojem, ne tako zavidnom, poprsju dao dah elegancije. Izraz na levoj nozi je otkrivao moje visoke sandale u istoj nijansi kao i haljina koja, istinu govoreći, nije ostavljala toliko toga mašti, ali je ipak na meni izgledala skupoceno i damski.

„Zaista srećo, Aleksandaru i Davidu će biti jako teško da se izbore sa momcima na balu." - moja majka je dodala sa vragolastim smeškom na licu na šta je David, najbolji prijatelj mog brata prevrnuo očima iako se na njegovom licu jasno mogla primetiti zaintrigiranost.

„Mislim da bi trebalo da se presvučeš." - Aleksandar je nezadovoljno rekao, prekrstivši ruke preko grudi.

Taman kada sam želela da mu odgovorim na ne tako damski način, moj otac me je pretekao udarivši ga po glavi. Nije čak ni bio nežan što me je još više obradovalo.

„Šta ti misliš ko si da joj to kažeš?" - iznervirano ga je upitao.

„Ali tata, pogledaj koliko haljina otk..." - nije ni stigao da završi rečenicu a naš otac je ponovio njegov agresivni postupak, ovog puta još jače. Aleksandar je jauknuo i uhvatio se za glavu. Možda bi mi ga i bilo žao da nije bio toliko bezobrazan kao što jeste.

„Anja, ne slušaj ovog imbecila, tvoja pojava oduzima dah, neverovatna mi je čast što ću biti tvoj pratilac." - David se dramatično poklonio i poljubio mi ruku na šta ja nisam mogla a da ne pocrvenim.

David i moj brat su se upoznali pre nešto više od dve godine, prilikom upisa na fakultet. Do tada, Aleks i nije imao prave drugove još od kad je Filipovo i njegovo prijateljstvo okončano. Iako su fizički oboje toliko ličili da su ih ljudi često greškom nazivali braćom, njihove ličnosti su bile daleko drugačija mada su svakako funkcionisali. David je bio, kao što je i njegov pređašni postupak pokazao, pravi džentlmen. Bio je dostojanstven, staložen, sa ogormnim poštovanjem prema drugima, a njegova prljavo plava, tek nekoliko nijansi tamnija, ali znatno kraća kosa od mog brata i oči boje lešnika odavale su koliko toplinu toliko i proračunost i hladnoću. Zvučalo je čudno, ali bilo je nešto u njemu što je jasno stavljalo do znanja da predstavlja autoritet.

„Prestani da flertuješ sa mojom sestrom." - Aleksandar mu je zapretio, šaleći se ali jednim delom to i misleći. David je samo prevrnuo očima i, potpuno ignorisavši njegov prodoran pogled, ispružio ruku kako bih mogla da svoju prikačim oko nje.

„Osećam da će ovo veče biti prilično zanimljivo." - prošaputao mi je na izlasku na šta sam ja klimnula glavom.

U kući porodice Radanov ta reč je bila norma.

-

„Gospođa Radanov me svaki put oduševi sa novim stilom ukrašavanja dvorane." - rekla sam svojim sagovornicima kada smo se konačno smestili u jednom korneru.

„Možda malo kičasto, ali razumljivo za nekog ko ima toliko novca." - Mia, koja je na kraju takođe donekle promenila odluku o haljini, bar o njenoj dužini, prokomentarisala je uzimajući u ruke aperitiv sa poslužavnika koji je do nas doneo jedan od konobara. Ja sam uzela koktel koji je neodoljivo ličio na margaritu, što je ukus i potvrdio.