Tajna Petog Elementa

𝐔𝐯𝐨𝐝

Zdravo svima!
Ovo je moja prva priča i nadam se da će vam se svideti. Vote-ovi, komentari i sugestije su dobrodošli i jako bi mi značili.

Iskreno se nadam da ćete uživati u priči: TAJNA PETOG ELEMENTA

Hvala od srca svima vama koji čitate!

❤️❤️❤️

Hajde sada da pređemo na priču!😊

-------------------------------------------------------

Vazduh. Nikada mi nije bio potrebniji nego u ovom trenutku, dok belim čizmicama trčim kroz blatnjavu šumu. Ne znam šta radim ovde, ni kako sam dospela među gustim drvećem. Mračno je i veoma tiho, jedini zvuk koji dopire do mojih ušiju, je zvuk lomljenja sivih drvenih grančica pod mojim stopalima. Polako ostajem bez daha.

„Nastavi da trčiš. Moraš im umaći."

Nepoznati glas mi šapuće na uhu. Okrečem se i svojim očima boje karamele, posmatram drvena stabla koja se ocrtavaju u gustoj tami.
Osluškujem prirodu oko sebe, nadajući se da ću ponovo čuti glas osobe koja mi je rekla da nastavim da trčim. Napolju je veoma hladno, čak ni moja bela zimska jakna, nije dovoljna da zagreje i održi stabilnu temperaturu mog tela. Podigla sam glavu i zagledala se u pomodrelu boju neba, dok mi se beličasti oblak dima, stvarao iz usta, pod ledenim vazduhom koji je neprekidno strujao oko mene. Taj predivan prizor mi je izmamio osmeh na lice. Međutim, baš tada, u tom posebnom trenutku pod sjajem zvezda, začula sam pucanje grana koje je dopiralo iz blizine. Naglo sam okrenula glavu i pažljivo osluškivala glasove koji dopiru iz daljine.

„Ona nije ovde" , rekao je nepoznati muški glas, od koga sam se ukočila.

„Pronađite je! Nije mogla tako brzo da odmakne! Uhvatite je i dovedite mi je! Ona ima ono što mi..." , Nisam uspela da čujem ostatak, njegov zlokobni glas je nestao u tami duboke i mračne šume, ali sam sasvim sigurna da je pričao o meni.

„Arabela nastavi da trčiš!"

Identičan glas koji mi je malopre rekao da trčim se ponovo pojavio. Rekao mi je potpuno istu rečenicu kao i malopre. Zašto me je nazvao Arabela? Sa tom mišlju u svojoj glavi, moje noge su krenule spretno da se pokreću po mokrom snegu. Pogledala sam unazad, i uočila otiske mojih stopala po snegu. Prokletstvo! Ako nastavim da idem po snegu, sigurno će me pre ili kasnije uhvatiti, i ja tada neću moći da pobegnem. U tom trenutku, udaram granu drveta i udaram glavom o zemlju. Bol je počela da mi se širi glavom, stavila sam ruku na nju, zadržavajući gomilu suza u svojim očima. Sada nije vreme da plačem. Ugrizla sam se za usnu, bol koju sam osećala u svom levom kolenu me je naterala da tiho zajecam. Ustala sam sa hladnog snega, zemlja i prljavština mi se lepila za kožu, dok mi je kosa bila zamršena i čupava. Izgledala je kao da nije videla četku nekoliko dana. Udahnula sam hladan vazduh, zbog kog su pluća počela da me bole i glasno se zakašljala.

„Ovamo! Tamo se nešto čulo, verovatno je to ona" , nepoznati glas se obratio nekoj osobi, dok se moje telo ukopalo u mestu i nije htelo da se pomeri.

Progutala sam ogromnu knedlu koja mi se gomilala u grlu. Šta sada da radim? Uhvatiće me, u to sam sigurna. I ja tada neću moći da im pobegnem. Talas panike je opkolio moje telo, zenice su mi se raširile, a pluća gubila kiseonik. Počelo je da mi bledi pred očima. Naslonila sam levu ruku na drvo, koje je spasilo moje slabo telo od pada. Kako da im umaknem? I zašto uopšte bežim od njih? Od koga bežim, zapravo? Podigla sam glavu i bez ikakvog odgovora na pitanja koja su nastanjivale moj um, nastavila da trčim po suvom granju koje je pucalo pod mojim nogama. Hladan vetar je mrsio moju svetlo plavu kosu. Trčala sam onoliko brzo, koliko mi je snaga to dozvoljavala. Njihovi koraci su postajali sve tiši, postepeno, oni su se gubili u tami jezive šume. Zastala sam da bih pošla do vazduha, čije su mi koncentracije bile na izmaku. Okrenula sam se oko sebe i shvatila da ovaj deo šume, uopšte ne poznajem. Prvi put ga vidim u svom životu. Ovaj deo šume se nije razlikovao od ostatka, osim jednog čudnog drveta, iz čije šupljine je donirala azurno-plava svetlost. Uplašeno sam gledala prema toj čarobnoj svetlost, koja je blještala kao zvezda na noćnom nebu.

„Arabela, prođi kroz taj tunel i bićeš slobodna."

Sporim, ali ujedno i opreznim koracima, krenula sam prema toj šupljini. Iako sam smatrala da je ovo jako loša ideja, poslušala sam taj misteriozni glas koji se niotkuda pojavio u mom snu. Čim mi je ruka prošla kroz veoma čudnu svetlosnu barijeru koja se nalazila na vratima, začula sam galop konja i ljude koji viču.

„Eno je! Ne dajte joj da pobegne!"

„Arabela, uđi unutra! ODMAH!"

Poslušala sam glas te nepoznate osobe koja mi je pomogla da se izbavim iz kandži čistog zla, napravila sam korak i prošla kroz barijeru. Istog trenutka, u glavi je krenulo da mi se vrti. Vazduh da napušta pluća, tako da sam jedva disala. Zaklopila sam svoje oči, dopuštajući tami da mi obuzme telo i odnese daleko od belog sveta.

• • • • •

Budim se iz ovog groznog košmara, oblivena znojem. Preplašeno vrištim kroz glas iz kog izlaze samo zvuci straha. Stavljam ruke na lice, nadajući se da sam još uvek među živima. Uplašenim pogledom šaram po prostoriji, dok mi se telo i dalje trese od straha. Duboko sam udahnula vazduh koji mi je bio potreban, međutim on nije mogao da me smiri. San od malopre je i dalje nastanjivao moj nemiran um. Zašto sam to sanjala? Spustila sam ruke na mekano ćebe kojim sam bila pokrivena. Stegla sam zube, a potom dugačkim prstima, snažno stisla ćebe koje me je štitilo od hladnoće.

„Rejčel, smiri se. To je bio samo jedan jako ružan san" , govorila sam sama sebi, dok sam spuštala glavu na mekani jastuk.

Nekoliko minuta sam tako ležala u tišini i u mraku, čekajući trenutak upada u moju sobu. Međutim, nije ga bilo. Moj otac me sigurno nije čuo kako sam preplašeno vrištala kroz promukle glasne žice. Bacila sam pogled na veliki okrugli sat na mom zidu, koji je pokazivao pola šest ujutru. Uskoro će početi škola, a ja se nimalo nisam naspavala. Okrenula sam se na leđa i gledala u plafon, sa kog su visile novogodišnje kugle. Dok sam ih gledala kako se pomalo vrte i uvijaju o kanap, shvatila sam da mi se oči zaklapaju. Umor me je sustizao. Izdržala sam još malo sa otvorenim očima, sve dok se one nisu sklopile i ponovo me odvukle u čudesnu zemlju snova.