Šime Horvat i sanduk maslina

Sanduk maslina

Šime Horvat, poznati detektiv, se ovoga jutra bezvoljno ustao iz svoga kreveta.
Njegov prijatelj i partner u rješavanju zločina, dr. Ivan Vlaški, je kuhao čaj u kuhinji.

"Jutro! Kako si spavao, Šime?"
*nerazumno mumljanje *
"Drago mi je! Ja sam predivno spavao, hvala ti na pitanju!"

Šime ošine oštrim pogledom svoga malo pre vedroga prijatelja i nastavi raditi ono što je započeo; dakle, apsolutno ništa.

"gđo HAAAAJJIIIIIIĆ, KAD ĆE DORUuuU-"

Šimeta prekine vlastiti voice crack koji je zvučao kao da je tek ušao u pubertet a ne kao da je 35o godišnji muškarac. Nakašlje se.

"Khm KHM. Uh, DORUČAAAK!!"

Nastavi kao da se ništa nije dogodilo.
Ivan ga pogleda preko svoje šalice sada skuhanog čaja.

"Ne čuje te mulac jedan. Susjedi će nam opet kucat na vrata."

Šime sjede na svoju jadnu modernu minimalističku, ali i udobnu, fotelju.
Zagleda se u Ivana kao tele u šarena vrata.

"Pa onda ćemo im pokazat Lučićevu značku, moj dragi Vlaški."

Ivan pogleda u drugu stranu, nije mogao podnjeti Šimetove ledene oči koje bulje u njega kao da je zadnji debil na cijelome svijetu.

Jadan inspektor Lučić, Šime ga stalno liši njegove značke kada mu je dosadno. Jadni svi oko Šimeta, pomisli on kada bolje razmisli.

"Znaš, košta to"

"Šta to?"

"Značke, Šime. Nije to besplatno"

Šime se namršti.

Ivan uzme guc čaja. Jagoda i malina. Para mu je grijala lice i ugodan miris mu je prolazio kroz nosnice.

Šime podigne noge na fotelju i ležerno se protegne. Jedini "odjevni predmet" koji je imao na sebi je bila bijela plahta.

"Pa ja svaku dobim besplatno, kak to misliš?"

Ivan zatrese glavom, kao da će to pomoći da se rješi Šimetovog sarkazma.
Ne odgovori mu na pitanje, pretpostavio je da je retoričko, već se prošeta do svoje fotelje i zavali se u nju.

Za razliku od Šimetove, njegova fotelja je bila više babska.
Gđa Hajić je prebacila ličku čipku preko naslona za ukras, što je pogoršalo situaciju.
Makar nije to tako loše pošto Ivan sada baca tu istu čipku na Šimeta kada mu dojadi.

Prebaci nogu preko noge i zagleda se u Šimeta. Njegove prodorne plave oči su gledale nazad. Njegovo splitsko lice bilo je više purgersko, pomisli Ivan.
Koji splićanin ima tako visoke jagodice i takav blijed ten?
Makar bi za to mogao kriviti Dubravu, dio sa blijedim licem naravno.

Iznenadnu ugodnu tišinu prekine Šime. Što je naravno, bilo očekivano.

"Gđa Hajić je ispred vrata, otvori"

Ivan zakoluta očima.

"Ti otvori ljenguzo jedna"

Šime preleti pogledom preko Ivanovog lica.

"Gol sam"

Ivan se mentalno ošamari. Naravno. Šime uvijek ima neku izliku.

Kuc kuc. Sa druge strane vrata se začuje nekakvo mumljanje i ona se polako otvore.

U prostoriju uđe nitko drugi neko gđa Hajić, baš kako je Šime deducirao naravno.

"A, jutro dečki! Oprostite, mislila sam da ste zaokupirani..."

Oči gđe Hajić su plesale između Ivana I Šimeta. Oni se pogledaju i Ivan duboko uzdahne.

"Nismo, dobro jutro, kako ste?"
Kaže Ivan, pokušajući skrenuti sa teme.

"A pa malo zbunjeno, Šime, vani je sanduk pun maslina, oslovljen na tvoje ime."

Ivan pogleda Šimeta. Šime pogleda Ivana, koji god redosljed vam je draži.

Možda mama šalje masline iz Splita. Pomisli Šime. Ne. Onda bi bile oslovljene na njega i Miću. Malo sus.

"Zašto ih niste donjeli onda ha?"

Upita Šime gospođu koja ga je gledala ko da je pao sa marsa.

"Dragi, to je sanduk pun maslina"

"Da, rekli ste"

"Ja sam stara gospođa, sunce."

Šime se naduri kao mali klinac kojemu je netko rekao da uskršnji zeko ne postoji.
Pogleda Ivana sa očekivanjem u očima.

"Dragi moj, najdraži Ivane-"

"Ne"

Prekine ga Vlaški odrješito.

"Nema šanse Šime, odslužio sam svoje muke u ratu odi ti po sanduk, boli me briga."

Ivan se ustane sa šalicom i dalje u ruci odmaršira u svoju sobu.

Proklet bio. Pomisli Šime. Sve mora sam napraviti. Jadan.
Ali to je ok. Barem će saznati što je u sanduku bez da ga Ivan tlači sa svojim neznanjem o maslinama.

Šime se dobro zamota u plahtu i krene prema vratima.