Šime Horvat i sanduk maslina

Ivica Moreški

Ivica je sjedio za laptopom i tipkao mail nekom random kriminalcu.
To mu je bio posao pa kao morao je.

Zgrbljen je kao ja dok ovo pišem.

Tap tap taptap tap tap pauza taptapatap tap

"Hmm..."

Tap taptapatap tap.

"Ok!... valjda"

Kaže Ivica nikome specifično i zatvori laptop.

'To je bilo glupo.' Pomisli on. 'Trebao sam napraviti prezentaciju za nastavu sutra ali ok.'

"Teško je biti profesor matematiikkee"

Auditivno izjavi Ivica dok se protegne preko kauča, krckajući kičmu u procesu.

Pogledao je po stanu. Ništa posebno. Malo dosadno.
Ivica nije tip muškarca za ikakve ukrase po kući.

Skaj kauč koji se ljušti je zaškripao kad se ustao.

Prošao je pogledom po dnevnom boravku i krenuo prema kuhinji( koja je bila dio boravka al u njegovoj glavi su to dvije prostorije).
Zagleda se u prazan frižider i okrene se prema kauču.

"Kad sam se ja ustao s kauča"

Nitko mu ne odgovori natrag.

"Ok."

Slegne ramenima i otvori frižider. Nije planirao ništa jesti. Zlo mu je od hrane. Valjda je to tak kad si psihopat.

Prošeta se po kući kao totalno normalan muškarac i odluči da će se prošetati Zagrebom. Valjda je to bolje neg hodanje po dnevnom boravku-kuhinji. Plus friški zrak bu mu dobro služio.

Ivica se šetao po Trgu bana Jelačića. Planirao je otići na gornji grad i otići u muzej onih nekih prekinutih veza.
Tamo su znali ići on i Sebastijan.

Sebastijan.
Ivica se namršti.

Prošlo je dosta odkad ga je njegov partner u zločinu (i partner u krevetu) napustio.
24 mjeseci, 5 dana, 16 sati i 13 sekundi ako ćemo biti precizni.

Ivica je volio biti precizan. Ali više je volio Sebastijana.
Sada ga nema pa mu je ostala njegova preciznost. I njegov laptop.

Misli su ga odnjele Sebastijanu a noge kamenitim vratima.

Nije on bio tip za crkve i te gluposti, ali zapalio je svijeću.

Sada je razmišljao kako da si olakša život. Samoubojstvo nije odgovor, trebao je upropastiti Šimetu život prije no što upropasti svoj.
Ali kako?

'Poslao sam mu one masline.... ali dosta je prošlo od tad.'

Ivica krene prema Markovoj crkvi potpuno zaboravljajući o prijašnjim planovima za muzej prekinutih veza.

'Možda da mu uzmem onog Ivana. Kad je on uzeo mog Sebastijana'

Ivici nitko nije uzeo Sebastijana, makar je njemu lakše okriviti nekoga koga mrzi nego da ode na terapiju.

Bilo je hladno.

Ljudi se spremaju za advent. Mrzio je advent. Podsjećao ga je na Sebastijana.
Nakon što je Modrić otišao, Ivicu sve podsjeća na njegovog Tigra.
Malo tragično ako mene pitate.

Nosio je svoju bijelu majicu kratkih rukava, preuske traperice i bijele tenisice.
Naravno, nosio je on i jaknu i vestu i kapu.
Kapa mu je išla uz rukavice, oboje tamne bordo boje. Jakna je bila tamno tamno plava.
Podsjećala ga je na njegova urođenog neprijatelja: Šime Horvata.

Ivica nije bio siguran zašto mrzi Šimeta.
Možda zato što je lakše mrziti nekoga tko te podsjeća na tebe bez da  mrziš sebe direktno.
To je lakše nego ići na terapiju.
Na neki način bio je opsjednut Šimetom.
Bolesna opsesija. Ona koja je stala na put njemu i Sebastijanu, ona koja će stati na put mnogim stvarima koje Ivica planira.
Jadnik.

Pogleda nadesno i uoči policajca.

'Mogao bih ga odvesti doma'

Nasmije se Ivica sam sebi.

'Mogao bih. Mogu što hoću'

Ne baš. Mislim nemože vratiti natrag Sebastijana ali to nije moja poanta.

Odgurne tu misao i krene do lotršćaka. Morao je otići okolo zato što je odbijao proći pokraj one ograde pune lokota ljubavnika i sretnih parova.
Gadilo mu se to.

Kupio si je fritule. Bilu su pretvrde i nije mu se zapravo jelo pa ih je dao nekome random beskućniku po putu natrag do trga.
Baš lijepo od njega. Kao da nije psihopat koji neindirektno ubija ljude.

Dok je čekao tramvaj gledao je ljude oko sebe.

"Jadnici"

Promrmlja si u bradu.

"Jadni, odvratni gmizavi-"

Prekine ga neki klinac koji se zabio u nj. proljevajući vruću čokoladu po Ivičinoj jakni i trapericama u procesu.

"JEBEM-"

"A  oprosti"

Kaže random klinac.

Ivici pukne daska i zausti da nešto kaže ali mama random klinca ga prekine.

"O moj bože, oprostite, nije htio"

Ivica je prostrijeli pogledom.
Ma- znate šta, nije me briga više"

"Ah.. uh ja-"

Ivici koljena kvrcnu kada se sagne da je u razini očiju sa klincem, koji se sad držao za mamu.

"Slušaj klinjo, gledaj kud ideš ok? Letiš okolo ko muha bez glave."

Ispravi se, koljena mu opet zaškripe.

"Il ćeš stvarno ostat bez glave, žišku?"

Klinac gutne i okrene se mami. Na rubu suza.

"Ja bi doma"

"Tek smo došli-"

"Ja bi doma"

Ivica digne pogled prema ploči da vidi kad mu tramvaj dolazi i skuži da stoji na krivoj strani tračnica.

'Aj odjebi'

"I da, klinac, kad pričaš odraslima obraćaš se sa "Vi" "

Pouči klinca koji je sad cmizdrio i pređe prugu.

Kada se vraćao kući u 6-ici, neki gaseri su mu vikali pogrdne nazive. Ništa novo.
Šutio je i gledao naprijed. Možda bih im nešto rekao, možda čak i namignuo, da mu se da.

Trenutačno mu se samo dalo otići doma, u krevet. Jedva je čekao skinuti hladne, mokre, zaprljane traperice. Izgledao je kao da se nešta posralo na njega. Ili ko da se zapišao.
Predivno. Još mu je falilo da ga neki njegov učenik vidi.

Bolio ga je kurac za predavanje sutra. Smislit će on nešto. Dat će klincima da igraju Kahoot ili nešto.
Zna se on snaći.
After all, on je Ivica Moreški.

Ivica Moreški, momak sa slomljenim srcem i još slomljenijom psihom.

Ako će netko natjerati Šimeta da plati, to će biti on.
I samo on.