profesor

p5

Letnji raspust je počeo. Haos, ludilo, sve je tu. Čak smo uspele da se organizujemo jedan dan da idemo na bazen.
Našle smo se ispred, a zatim kupile karte.
Tamara: Milice, je l' ti dao dečko da ideš sa nama na bazen?
Sara: aaa, jesi li ga pitala za dopuštenje?
Počele su sa zezanjem.
Milica: A jeste li vi našle dečka ili ste i dalje kurve?
Nas 4: Hahahahah - samo smo se smejale
Vole da potpale pa da zezaju Milicu.
Ja: Bolje gledajte gde peškire da stavimo nego što smišljate sledeći način da zezate Milicu.
Anja: Aa, ljudi, gledajte, eno ga profesor fizičkog iz naše škole, radi kao spasilac.
Milica: Gospode Bože, ko bi još zaposlio čoveka od preko 60 godina da radi kao spasilac na najvećem gradskom bazenu. Sara: A i to što kažeš, pre će njega srčka da uhvati, nego što će on nekoga da spase.
Anja: Ali devojke, ne naš profesor, nego profesor Stevan.
Tamara: Wow, pogledajte to lepo telo. Koliko mišića, moj bože. Taj čovek je seksipilan, a bliži se pedesetoj.
Ja: Pa nemojte preterivati, on je dosta stariji od nas, a još je i profesor u našoj školi.
Sara: A koga je to briga. Nemoj mi reći da te ne pali. On, njegov preplanuo ten i tamne oči?!
Ja: Tačno, niste normalne. On ima i ženu i dete. - durila sam se i branila, iako sam zapravo bila ljubomorna što moje drugarice komentarišu nekoga ko se meni sviđa. On, njegov preplanuo ten i tamne oči su jedino o čemu sam u ovom trenutku razmišljala i jedino što sam želela.
Anja: Tamara, hoćeš u bazen?
Tamara: 'Ajdee, a vi društvo se verovatno sunčate, a?
Nas 3: daa, za sada.
Ja: da nabacimo malo bojice
Milica: i da ispušmo koju cigaru
Sara: Milice, govoriš u svoje ime - smejala se
U nekom trenutku učinilo mi se da gleda u našem pravcu. Konkretno u mom. Ali sam brzo izbacila tu misao iz glave. Uveravala sam sebe da je to samo moje priželjkivanje njegovog pogleda, a ne da stbarno gleda u mene. Činilo mi se nerealno. A onda sam smislila šta da uradim da proverim. Okrenula sam se tako da legnem na leđa. On je sada imao pogled na moje 🍑. Onako, baš direktno. Stavila sam slušalice i sunčala se. Posle nekog vremena pitala sam Milicu i Saru da li hoće u bazen.
Milica: hajdee, hoću jaa
Sara: ja ne mogu. Čuvaću vam stvari.
Ja: ajde milice ustaj. Hoćeš na tobogan?
Milica: joj iskreno, ja se plašim. Ali ako ćeš i ti sa mnom....znaš šta, ajde sedi ispred mene, da idemo zajedno, ne smem na sama
Ja: ma opusti se bre, nije to ništa strašno, videćeš
Da bismo od ležaljki došle do tobogana, imale smo u opcijama 2 puta. Pored profesora ili pored dečjeg bazena, gde je bilo mnogo dece koja su trčala i prskala se. Pa, izabrale smo ovaj prvi. Uvukla sam stomak, ispravila se i hodala kao na modnoj pisti. Bar mislim da jesam. Nosio je naočare, tako da ne znam kuda mu oči lutaju. Au, upravo prolazimo pored njega. Neki žmarci me prolaze. Dovoljno mi ke da mislim da me gleda svojim lepim očima i najseksi pogledom i već sam gotova. Prošle smo. Uhvatila sam Milicu za ruku i stale smo u red za tobogan. Posle par minuta čekanja, došle smo na red.
Ja: Nemoj da se plašiš. Spremna?
Klimnula je glavom i sela iza mene.
Odgurnula sam nas. Spuštale smo se neverovatnom brzinom. Milica je vrištala, kao i svi koji se spuštaju niz tobogan. Na kraju se nalazio bazen u koji smo upale.
Milica: Ovo nije strašno. Ali ja sam imala taj neki strah od visine, brzine ili čega već...
Ja: pa vidiš da je sve u redu. Ajmo još koji krug pa u bazen. Ali, sada ćeš sama
Milica: važii
U bazenu je bilo baš kul. Kasnije je došla i Tamara. Onda smo izašle, sunčale se i u krug. Posle smo se slikale, pa smo onda opet otišle na tobogan. Sve je bilo u redu, dok Tamara i ja nismo čule vrisak, kao i svi ostali, naravno, ali nas dve smo se presekle jer smo videle i shvatile da je došao iz Miličinih usta.
Tamara: O moj bože, je l' dobro?
Ja: Hajde brzo da siđemo. Milice! Milice, da li si dobro?
Sišle smo i došle do Milice oko koje se već formirao krug radoznalaca, tračara, ali i onih koji su se tu slučajno zadesili.
Tamara: Milice, šta ti se desilo?
Milica: aaa, moja noga
Zatim je pritrčao spasilac/profesor. Zamolio je da se svi sklone.
"Izvinite profesore, ali ja sam joj drugarica" - rekla sam
"I ja"
"I ja" ... - javljale su se
"Da, želim da one ostanu uz mene." - rekla je Milica
"Dobro, a sad da vidimo šta se tebi desilo." -  pipnuo je Miličinu nogu, a ona je zajaukala. Zglob se iskrenuo, koleno ispalo iz ležišta. Užas. Nema krvi, sve su unutrašnje povrede.
"Milice, pokušaj da ustaneš, pa da odemo do najbliže stolice. Evo ja ću te pridržavati sa desne strane jer ti je povređena desna noga, a ti se oslanjaj na levu. Važi?"
"Dda...pokušaću." - promucala je uznemirena Milica
Lagano se pridigla i uz manje poteškoće domogla se stolice. Anja je donela čašu vode.
"Hvala vam devojke. I Vama, profesore." - rekla je Milica posle nekog vremena kada se pribrala
"Nema potrebe da mi zahvaljuješ, smatram da je to moja obaveza. I ovde za vas nisam pofesor, nego Stevan."
"Pa hvala Vam, Stevane, što ste pomogli našoj drugarici. Beskrajno smo Vam zahvalne. Da li ste za nešto? Hrana, piće?" - počela je da beneće Sara okrenuvši se ka njemu tako da mi ne čujemo. Očigledno je da nije ravnodušna na njega. A to je, čini mi se, i on primetio, pa je rekao:
"Naravno, ali neki drugi put, kada ne budem na dužnosti. Vidimo se...neki skedeći put." - nasmejao se i stavio joj ruku na rame. "Dobro, držim Vas za reč." - flertovala je Sara. Zatim se obratio i nama: "Pozdrav devojke. Uskoro će doći i hitna pomoć da preveze Milicu do bolnice na skeniranje noge."
"Doviđenja!"
"Zdravo!"
"Ćao!"
"Hvala Vam, profe... Stevane i vidimo se!"
Sve to su moje prijateljice rekle u glas. Ja sam samo ćutala.

Bolnica
Milica je bila na snimanju. Mi smo sada u čekaonici.
Tamara: Nadam se da će sve da bude dobro.
Ja: Da, i ja. Milica je tako krhka, iako ponekad možda ne deluje tako.
Anja: Da, zapravo je i jako skromna, brižna. Znate da još uvek nije javila Konstantinu. Ne želi da se on zabrine.
Sara: jaoo, kako slatko. Ali mislim da bi trebao da zna.
Anja: pa da, ali mislim da mi ne treba tu da se trpamo. Ako ona neće da mu kaže, ne treba mi da budemo mirođije u ovoj čorbi.
Sara: Da, profesor Stevan je dovoljno lepa mirođija.
Nas 3 smo je pogledale u čudu. Šta ova sad lupeta. Kakve su ovo gluposti. Verovatno se najela bunike. Kad je već našla buniku, što nije i nama malo dala, pa da i mi malo pustimo mozak na pašu kao i ona.
Tamara: Dooobro, Saro.
Anja i ja smo prasnule u smeh.
U ovom trenutku smo se zapravo sve osećale još bliže. Milica je naša drugarica i ova nezgoda nas je još više ujedinila. Bar se tako čini. Svaka je u svojim mislima, a opet optimistična da ne bi prenela nervozu i zabrinutost na druge.
Doktor: možete ući da posetite pacijentkinju
Ja: Važi, hvala Vam.
Tamara: Kako je Milica?
Doktor: Za sada je stanje stabilno. Terapija je prepisana i noga je...a čekajte, gde su njeni roditelji?
Nas 4 smo se samo zgledale. Jebote, njeni roditelji nisu obavešteni. A nisu trenutno ni u Srbiji.
Sara: Pa, znate, trenutno je najbolja opcija što smo nas 4 ovde. Podrška porodice je izuzetno važna, ja sam toga svesna, a i ostale devojke, takođe. Međutim, mislim da je ovako najbolje za Milicu. Smatram da pre svega treba uzeti u obzir ono šta ona želi. Koliko sam shvatila, ona je u svesnom stanju i dalje?
Doktor: da, naravno
Sara: Pa eto. A u ovom momentu za pacijentkinju je najbolje da se odmara i ne stresira. I zato smo mi tu. U redu?
Doktor: Naravno, gospođice - prijatno iznenađen Sarinom rečitošću i snalažljivošću.
Ušle smo u Miličinu sobu.
"Hej, kako si"
Milica: Bolje. Sedite, sedite. Nema baš puno mesta, ali snađite se.
Tamara: Što si okrutna, Miliceee. - rekla je ironično
Anja: a još i sebičnaa. Ima ceo krevet za sebe. C-c-c...
Tamara: ne želimo da te umaramo. Za tebe je sada najbitnije da se odmaraš. Dolazićemo svako dan kod tebe.
Ja: Da, i uvek ćemo se truditi da budemo tu za tebe. Mislim, kao i uvek što smo bile, ali sada još više, da ti se nađemo pri ruci za sve što ti treba.
Milica: Hvala Vam puno. Ne znam šta da kažem. Uvek ste tu za mene. Čak i više od mojih roditelja.
Nastupila je tišina.
Sara: ništa, odmaraj, bićemo neko vreme u čekaonici.
Izašle smo.
Posle nekog vremena Anja i Sara su otišle. Tamara i ja smo ostale. Javila sam se svojim roditeljima i ispričala šta se desilo. Odlučilam da večeras ostanem u bolnici. Rekla sam to i Tamari. Pozdravila san se sa njom i ona je otišla.

1h kasnije
Bukvalno sam se smarala. Ali imala sam neki čudan osećaj u stomaku. Ne znam zašto. A onda sam shvatila. Obistinili se ono što sam prizelhkivala, a istovremeno i ono čega sam se plašila. Nisam čula, već sam OSETILA, ali doslovno osetila, neku siluetu. I znala sam da je on. Polako sam okrenula glavu, grizući donju usnu.
Pogledao je u mom pravcu. Shvatio je da san to ja. Nasmešio se i samouvereno išao ka meni, a ja sam postajala sve nervoznija.
Stevan: Hej
Seo je pored mene. Veoma blizu. Bliže nego što bi smeli da sede učenica i profesor.
Ja: Dobro veče.
Stevan: Čemu formalnost?
Ja: Čemu flertovanje sa mojom drugaricom ispred mene danas na bazenu?

O ne, zašto sam mu pokazala da sam ljubomorna?
Zašto se nisam iskontrolisala???
Totalna sam glupača, glava mi izgleda ne radi.
Od svega što sam mogla da kažem izletelo mi je to.
Glupača, glupača, glupača...
A on se samo zasmejao. I bio je prelep. Toliko prelep, da sam mogla da mu se dam i u ovoj bolnici samo da nisu postavljene kamere.

~  n a s t a v i ć e    s e  ~