Slowly Drowning

1. deo

Uzimala sam telefon,slušalice i ključeve dok sam izlazila iz kuće. Baš ono što mi treba za svakodnevno,jutarnje trčanje. Nisam neki ljubitelj znoja i napora,ali leto dolazi,moram. Podigla sam obe ruke kako bih zategla crnu gumicu koja je držala moju kosu u rep. Okrenula sam se vratima i zaključala kuću. Uputila sam se do obližnjeg parka,koji je u ovo vreme vrvio od prolaznika i šetača pasa. Staza nije baš najpogodnija za trčanje,ali navikla sam,kao i svi ostali. Stavila sam slušalice u uši,upalila omiljenu muziku i noge su mi se lagano počele kretati. Kako je bilo mnogo prolaznika,ovo trčanje se činilo kao da sam na nekom poligonu na kom moram da izbegavam čunjeve. Odjednom,momak kojeg nisam primetila naleteo je na mene tolikom brzinom da sam se zamalo saplela i pala. Na sreću,nisam.

"Gledaj gde jebeno ideš!"

Iznervirana njegovim postupkom,izvadila sam slušalice iz ušiju i nagnula se prema njemu.

"Okej,smiri se,slučajno"

Upućivao mi je onaj 'chill' pogled.
Ma,što se uopšte i nerviram oko njega. Samo još jedna od velikih budala u ovom velikom gradu. Lyon,skoro najveći grad u Francuskoj. Sa najvećim idiotima.

"Ja sam Isaac."
Nasmešio se kiselo.

"Nije me briga kako se zoveš."

Ne baš pristojno od mene,ali jednostavno me ne zanima. Nastavila sam dalje,sada malo sporije,ne bi li naletela na još nekog kao on.
Ispario mi je iz glave kao da ga nikad. nisam ni srela.
Dok sam trčala,primetila sam devojku kako prolazi pored mene sva u punk-rock stilu. Duga,plava kosa i zeleni pramenovi koji se slivaju u ombre,svetao ten,tamna šminka. Na odeću sam posebno obratila pažnju. Nosila je crnu majcu sa natpisom 'Ramones' toliko dugačku da joj se taman završava do struka,na kom počinju crne,iscepane farmerke koje su dovoljno uske da joj ocrtaju savršenu figuru. Takođe,crne čizme koje su visoke do listova. Svidelo mi se.
Zašto da ne?
Pomislila sam. Već neko vreme pokušavam da stvorim novu sebe,naći neki novi stil koji bi me izdvajao od drugih. Stvarno sam htela da ostavim užasnu prošlost iza sebe i nastavim dalje. Ali ne znam. Vraćati se u crninu bi me samo podsetilo na veoma tužnu prošlost moje porodice,što mi sad stvarno nije opcija. Moram nastaviti dalje. Ne smem se vraćati na staro.