Slowly Drowning

5. deo

Posle ovoga više se ni nisam trudila da razgovaram sa njom. Otišla sam da se istuširam i legla u krevet.
...

4:23 ujutro. Probudila me je jaka žeđ. Moram priznati nisam baš ni spavala kako treba jer me je uzdrmala sva ona drama od juče.
Sišla sam dole u kuhinju i zatekla Isaaca kako traži nešto po frižideru. Jedino svetlo u prostoriji bilo je od njega.

"Šta tražiš u ovo doba po frižideru majke ti?" upitala sam.

Mislim da sam ga i malo uplašila svom tom iznenadnom pojavom iza njegovih leđa. Naslonila sam se na radnu površinu kod šporeta gde bi pravila hranu. Isaac se hitro okrenuo i blenuo u mene kao da je video duha.

"Bože,Col,na smrt si me preplašila. Šta ti radiš ovde? Nesanica,jel da?"

"Zapravo,to sam ja tebe pitala. I nije nesanica,već žeđ." odgovorila sam mu podignutom obrvom na licu uzimajući kristalno čistu čašu iz vitrine i punila je vodom.

"Pa vidiš,kad ne mogu da spavam,ili u većini slučajeva kada spavam,probudi me glad i jednostavno moram nešto da pojedem. Ja to zovem 'noćna užina'." nasmejao se dok sam ja pijući vodu stajala iza vrata frižidera koji nas je delio.

"Hah,i meni se to dešava ponekad." uzvratila sam mu malim osmehom.

"Slušaj...ne znam šta osećaš ili imaš protiv mene. Mislim da ti ovde samo smetam. Ako je stvarno tako,samo reci,izmisliću neki izgovor Juliji i otići nazad u London. Ne želim nikom da budem teret"

Stvarno bi slagao Juliju zbog mene?

"Umm" nastavim "gledaj,nisi ti meni teret. Niti smetaš. Dobro,nekad stvarno umeš biti naporan,ali ne toliko da te prosto izbacim iz kuće. Samo,ti znaš šta se meni sve izdešavalo u životu,kao i Juliji. Nekako poslednjih meseci nisam bas druželjubiva. Stalno sam bila u kući,izolovana,dane provodila plakajući ili čitajući knjige. Nisam izlazila napolje uopšte. Nisam navikla da mi samo tako neki stranac uđe u kuċu i ostane ovde nekoliko nedelja. Ne znam,sve ovo me je jako pogodilo i nervozna sam stalno,glava mi je u totalnom haosu. I..izvini ako sam te na bilo koji način uvredila. Nadam se da razumeš. Ali nemoj misliti da su stvari među nama okej,i dalje mi nisi simpatičan uopšte"

Zadnju rečenicu rekla sam sarkastično,pa pomalo kao da se osmeh širio sve više i više na mom licu. Isaac me je samo posmatrao i smeškao se.

"Izvinjenje prihvaćeno." uzvratio je zatvarajući frižider i u kuhinji je nastao potpuni mrak. Kako sam krenula da upalim svetlo,tako je i Isaac i sudarili smo se. Ispala mu je kobasica iseckana i tanjir u kom je bila se razbio.

"O moj Bože,izvini" trapavi Isaac.
Oboje smo prasnuli u smeh. Samo nekoliko trenutaka posle,začuo se zvuk starih stepenica i plastičnih papuča kako nam se približavaju. Sledili smo se tako i ostavili polupan tanjir na podu. Tad je Julia upalila svetlo.

"Šta se ovde dođavola dešava? Šta radite vas dvoje u kuhinji,sami,u sred noći i sa...polomljenim tanjirom i kobasicom na podu?" u očima sam joj mogla videti bes i zbunjemost u isto vreme.

"Ne znam šta misliš sada,ali garantujem ti da nije onako kako misliš da jeste."
Umm,Isaac? Lik se možda,možda malčice pogubio. Obe smo pogledale u njega k'o da je pao sa kruške.

"Šta?" uzvratio je polegnutim ramenima. Iako se nasmejala,još uvek sam videla neku vrstu ljubomore i gneva u Juliji.
Pokupili smo ostatke polomljenog tanjira i dok smo čistile,upitala me je šta se desilo malo pre. Znači,ipak je bila znatiželjna i ljubomorna iako ne zna šta je bilo. Naravno,rekla sam joj da se među nama ništa nije desilo i da može da bude mirna. Što je i bila istina.

"Bacite to staklo u smeće i pazite da nije ostao još koji komad" ovo sam bila ja. Sredili smo sve i otišli nazad na spavanje. Kada sam se pokrila jorganom sve do vrata,podigla sam pogled i gledajući u plafon razmišljala. Šta ako je Isaac ustvari dobar dečko kao što je malo pre pokazao? Ne znam,samo znam da se osećam krivom jer sam ovih dana bila gruba prema njemu iako to zaslužuje. Po mom mišljenju.
Okrenula sam se ka zidu na kojem je veliki natpis 'books are proof that human can do magic' i oko njega police prepune knjiga. Možda nisam ranije pomenula,ali ja sam zaluđena njima. Od svoje 16-17 godine živim u svetu fikcije i izmišljenih likova. Ne mogu zamisliti život bez knjiga. Većini su one dosadne,svi samo tipkaju u telefon i ništa ne rade,ali meni predstavljaju jedini beg od realnosti. Takođe pišem i sama jednu priču,mada ne bih sada ništa odavala jer još radim na njoj i životna želja mi je da jednog dana u knjižarama ugledam knjigu sa mojim imenom na koricama i da me ona učini ponosnom na sebe i ispuni moj ne-tako-lep život.
U svom tom razmišljanju,zaspala sam kao beba.
...

Oglasilo se zvono na vratima. Pružila sam ruku ka stoliću pored kreveta opipavajući svuda po njemu nebili našla telefon.
Jebote,već je 9:30!

"Ja ću otvoriti!" oglasio se Isaac koji je već verovatno bio budan. Mislim,9:30. Nikad ne spavam toliko dugo. I moram nešto reći: Da,jeste lepše kada se ustaneš ranije.
Pogledala sam kroz prozor iza mog kreveta i videla da je došao poštar. Tri bela pisma nalazila su se u Isaacovoj ruci dok je sa drugom potpisivao neki poštarev papir.
Znam da je kasno,ali danas mi se nije dalo ustati i jednostavno sam se vratila u krevet. Posle nekoliko minuta,čula sam da neko kuca o vrata moje sobe.

"Uđi" moj umoran glas prostreo se sobom.
Isaac. Nosio je pisma u ruci i približavao se mom krevetu.

"Spavalice,došla su neka pisma za tebe" pružio mi ih je i odmah sam počela čitati od koga su.

"Nebitno,nebitno i..." treće pismo mi je ispalo na tepih. Isaac se sagnuo,i dok se podizao spazio je sliku moje majke uramljenu na stolčiću. Uzeo ju je i zagledao se.

"Ovo ti je mama?" klimnula sam glavom.

"Bila je mnogo lepa. Ličite dosta."

"Da,uvek su svi govorili kako Julia više liči na tatu,a ja na mamu. Nikad se nismo bunile oko toga" ostavio je sliku tamo gde je bila i pružio mi ono pismo. Na koverti je pisalo: "Za Colette,Juliju i Isaaca"
Nikad mi nije stiglo ovakvo pismo. Mislim,nikad nije na njemu pisalo samo za koga je,već normalno sa imenom od koga je,odakle i tako te stvari.
Kako sam otvarala pismo,tako sam bila sve nervoznija. Kao da sam osetila da nešto nije u redu. Taman kad sam ga otvorila do kraja i krenula da vadim pismo iz koverte,u sobu je ušla Julia. Rekla sam joj da priđe i sedne kraj mene.
Napokon sam skupila hrabrosti i počela čitati.

"Collette,Julia i Isaac. Kakav trio. Zar mislite da ćete me tako lako naći? Ako samo pokušate da umešate policiju u ovo sve,platićete životom i tu vam nema spasa. Da,poznavao sam vašeg oca. Pomogao mi je oko puno stvari.Toliko za sada. Vaš pakao je tek počeo. P.S. Tim Isette,jer jednostavno,Isaac i Colette su lepši par."