Slowly Drowning

4. deo

Dok smo šetali gradom,dosta sam razmišljala o tom čoveku. Ništa mi nije bilo jasno. Sve što sam znala u ovom trenutku je to da moram da ga pronađem i saznam šta je imao sa mojim ocem. Znala sam i da ću morati da sarađujem sa Isaacom jer je advokat i to me je izjedalo. Sama pomisao na to da ću nešto istraživati sa Isaacom..ma nema veze. Sada je najbitnije da pronađemo tog tipa.

"Umm,Col?"

"Izvini,zamisila sam se."

"Da,pa da te ja sad nisam zaustavila lupila bi u ovu banderu, smotana"

Htela sam da joj se zahvalim što nije dopustila da mi ostane modrica na sred čela,ali bi bilo glupo.
Nastavili smo sa obilaženjem mog grada i u jednom trenutku sam videla nešto. Zapravo,nekog.
To je on.
To je taj čovek. Sigurna sam.

Okrenula sam se nazad ka Isaacu i Juliji i uprela prstom pravo ka Martinu.

"Isaac,pogledaj,eno ga!"

"Šta? Ma ko?"

"Pa Martin,sad je bio tamo zar ne vidiš?"

"Col,tamo nema nikoga ko liči na njega."

"Š..šta?"

Zbunjeno sam vratila glavu i ponovo gledala u pravcu u kom sam ga videla. Samo njega sada nije bilo tamo.

"Mora da je već otišao dok nismo gledali..ili mi se samo učinilo."

"Pa,verovatno jeste. Ništa,ajmo kući."

Julia se oglasila,i okrenuli smo se nazad i otišli.
***
"Julia,daj mi ključeve da otključam kuću,ne znam gde su moji."

"Evo"
Pognula je glavu i tražila po torbi.

"A napokon. Evo ti."

Brzim pokretom ruke otvorila sam vrata. Kada sam ostavila stvari,pažnju mi je privukao otvoren prozor u dnevnoj sobi.

"Ljudi,jel neko od vas otvorio sad ovak prozor,i je li već bio otvoren kada smo otišli?"

"Hm,ne i ne."

To je bio Isaac. Izgledao je isto zgorčeno i zbunjeno kao ja.
Slučajno sam se okrenula ka stoliću naspram prozora gde je stajao mamin album. Primakla sam se bliže i...tatine slike sa Martinom više nije bilo.

"Koji moj...stranica je iscepana iz albuma. Kako se ovo sad jebeno desilo? Kako kada nam je ovo bio jedini trag,možda čak i nešto više? Kako je neko uopšte mogao da udje u kuću kada su svi prozori i vrata zaključani? Kak..."

Isaac me je zaustavio stavljajući svoje ruke na moja ramena,šaputajući kako je sve u redu.

"Hej,smiri se. Nije nam ovo jedini trag. Pokušaću da nadjem u arhivi neka dokumenta o njemu i da saznam gde se sad nalazi. Molim te,nemoj toliko da se nerviraš."

Da li je on mene upravo utešio?
Šta?
Izmakla sam se korak nazad kako bi spustio ruke sa mojih ramena.

"Zašto me tešiš? Nas dvoje se preziremo."

"Zato što si Julijina sestra i ako si ti tužna,i ona je,a ja ne volim da ju vidim tužnu."

Dobar odgovor.

"Julia! Dođi dole da vidiš nešto"

Čim sam je pozvala,začulo se udaranje papuča o stepenice. Sišla je i mogu priznati da nije bila nešto iznenađena. Kao ni prošli put.

"I? Nemaš ništa da kažeš? Čoveče neko nam je provalio u kuću a ti ćutiš?"

"Pa šta da kažem? 'Jaao,ah,zovite policiju,umrećemo jer nam je neko iscepio jednu jadnu sliku iz albuma!' stvarno,Col?"

Šta se s njom dođavola desilo?

"Kako možeš tako nešto da kažeš? Julia,otac nam se družio sa ubicom. Sa ubicom! Kako možeš ovo da ne shvatiš ozbiljno?"

Približavala sam joj se sve bliže i bliže dok joj se nisam unela u lice.

"Mogu,eto! Mogu,jer ne znam zbog čega tolika frka oko jebene slike. Možda je tata znao da je on ubica,ali nije mario jer mu je bio dobar prijatelj? Ha? Šta misiš o tome? Mani me se sad,ne mogu još i sa glupostima da se bakćem."

Otrčala je gore i zalupila vratima toliko da sam čula da je jedna slika pala sa zida. Ovo nije Julia. Ona je uvek bila znatiželjna,morala da reši sve i svašta. Ako joj ovo nije ozbiljno,onda šta jeste? Od samog početka je sumnjiva i to mi se uopšte ne sviđa.

Napomena: Izvinite što je mnogo kraći nastavak,stvarno sam imala dosta obaveza i nisam stigla da napišem ostatak. Ly:)