Slowly Drowning

2. deo

Vratila sam se kući i istuširala. Uzela sam peškir i obavila oko celog tela dok sam izlazila iz kade. Stala sam ispred ogledala i rukom obrisala maglu koja se od pare napravila. Sa kose mi je spala šnala pomoću koje sam podigla kosu nebili mi se pokvasila. Polako sam se podizala i osetila da je neko iza mene. Noge su mi klecale i podrhtavala sam od straha. Prvo nisam htela da se pognem,pa sam htela da se naglo ustanem i klepim tog nekog laktom,ali na kraju sam u polu-sedećem položaju okrenula glavu u desnu stranu. Bile su to ženske sandale. Odmah sam ih prepoznala.

"O moj Bože. Julia! Na smrt si me preplašila."

"To mi je i bio plan,znaš mene. Pa? Zar nećeš poželeti sestri dobrodošlicu?"

Da,to je moja sestra Julia. Jedina preživela iz moje porodice,kao i ja.

"Da,da,izvini,skroz si me zbunila ovakvom pojavom",krenula sam da je zagrlim. "dobrodošla nazad."

I peškir mi je spao.

"Ups"
Podsmevala se. Tipična Julia.

"Ajde šta se smeješ,kao da me prvi put vidiš golu. Sećaš se da smo se pre 10 godina još kupale u bazenčiću zajedno. A sad imamo 20. Ništa se nije promenilo,jel da?"

Smejale smo se k'o lude.

"Da,da. Sećam se i da te nisam samo ja videla gola,okej,polu gola,već i onaj dečak što ti se sviđao u 2 razredu osnovne,hahaha. Igramo se igramo,i bum. Odjednom tvoje suknjice više nije bilo na tebi."

"Ajao al' si zla,čoveče. Nije mi smešno više."

Sve smo govorile sa osmehom na licu,zaboravivši na veliku nesreću koja nam se desila. Ona mi je jedina ostala od sve porodice. Ona mi je sve u ovom trenutku. Jedina podrška.

"Da,svi smo bili srećni tada. Kada pogledaš malo bolje,svi mi kada smo bili mala deca,hteli smo da odrastemo,da se prema nama ne ponašaju kao da smo bebe više. Ali pogledaj sada. Uporedi detinjstvo i život odraslog čoveka. Uporedi nas dve. Obe smo bile srećnije tada. Nekada stvarno poželim da mogu da vratim vreme unazad,da promenim sve. Da nikada nije bilo onog udesa u autu,da naši roditelji nikada nisu otišli u raj. Sada bi svi ovde zajedno sedeli i ručali,kao u dobra stara vremena. Ali ,neke stvari jednostavno ne mogu da se promene. Tako je kako je. Najteže od svega mi je što sam mogla da uradim nešto povodom tog udesa,mislim da sam mogla nekako to sa sprečim. Ali nisam. I to me i dan danas izjeda iznutra."

Trenutak sreće brzo je nestao.

"Colette,nisi ti kriva. Nemoj misliti da jesi. Šta je moralo da se desi desilo se. Ne možeš ti tu ništa da uradiš. I meni je žao,ali šta je bilo bilo je. Podigni glavu,prestani plakati i nastavi dalje. Imamo budućnost. Imamo život. Moramo da iskoristiti na pravi način."
Podigla mi je glavu i obrisala suze. Ubrzo sam se obukla i sele smo u dnevnu sobu.

"Pa,zašto nisi javila da dolaziš?"

"Htela sam da te iznenadim. I verujem da je uspelo. Vidi,donela sam ti nešto."

Ustala je sa crvene,udobne fotelje i uputila se ka koferu koji je stajao pored kamina,na sredini sobe. Otvorila ga je i iznela dosta veliki album za slike.

"Našla sam ovo u maminim stvarima dok sam spremala. Otvori."

Otvoreći mamin album,istog momenta emocije su mi se uzburkale. Tuga,sreća,bol,ispunjenost.

"Bože...ti..gde si našla ovo?"

"Pa rekla sam ti. Među maminim stvarima u njenoj sobi. Tu su sve naše slike od prve godine,pa sve do osme. Ima i Adelinih slika."

Adella je bila naša najmlađa sestra. Imala je samo 3 godine kada je poginula zajedno sa mamom i tatom zajedno u saobraćajnoj nesreći. Imala je samo 3 godine,samo 3...

"Hh.. Koliko nam je samo bilo lepo tada.."

"Jeste,Col. Bilo je. I možeš da zadržiš taj album. Sad je tvoj."

"Ali Julia.."

"Uzmi ga."

Rekla je smirenim glasom.

"Hvala. Hvala što si došla. Koliko ostaješ?"

"Nekoliko nedelja. Ne mogu duže. Moram da se vratim nazad u London zbog posla."

"Bolje išta nego ništa"
***

Probudio me je miris palačinki koji je dolazio iz kuhinje. Koliko dugo nisam osetila to savršenstvo. A palačinke su uvek najbolje kada ih Julia pravi. Ona je pro.

"Lep način da me probudiš. Trebala bi dok si tu da to radiš svakog jutra."

"Šta? Palačinke? A ne,ovo nije za tebe. Dolazi moj dečko ovde. I on je došao iz Londona,samo je majmun propustio let i morao danas da dođe. Ali,mogu ti dati jedno parče sa nutellom ako baš želiš."

"Dečko? Ti imaš dečka? Au čoveče,Julia ima dečka. Mislim da bi realnije bilo da mi kažeš da leteće gorile padaju sa neba,a ne to. Ti to ozbiljno?

"Da,kažem ti. Od nedavno smo zajedno i ne možemo provesti nijedan momenat odvojeno."

"Opa. Pa lepo."

Patetično,ustvari.
Ja uopšte ne volim romantiku i muka mi je od toga. Niti sam neki društvenjak. Jednostavno,ne volim izlaske i dejtove.
Posle nekoliko trenutaka,zvono na vratima se začulo.