• Saznanje •

1. deo

Nalazim se ispred ogromne, svečane i bele kapije, iz koje jednostavno izbija luksuz i bogatstvo. Ulaskom u dvorište ove kapije, počinje moj novi život. Postajem nova osoba. Odvratne, kučkaste Aurore više nema. Upoznajem nove ljude, navikavam se na nova cetiri zida u kojima cu provoditi vecinu svog vremena, navikavam se na novi školski program koji ova škola nudi. Najjednostavnije rečeno, novi život.

Kapija se otvara, a zatim vidim ženu verovatno u svojim poznim četrdesetim. Kratka braon kosa, vitke gradje, upečatljive plave oči s dugim  crnim trepavicama, obučena kao  gospodja. Pretpostavljam da je ovo direktorka škole. Drugačije rečeno, majka Teodora. Kakva je čast upoznati tako zlu ženu.

,,Gospodjice Aurora, draga Alisija, možete da udjete", kaže ona uz dobronameran osmeh, ispruživši ruku ka zgradi koja je izgleda škola.

Pridjem joj, a zatim ispružim ruku. Ona mi uzvrati svoju uz tvrd stisak, baš onako kako me je mama ceo život učila. Vidi se da su se poznavale.

Ovo mesto je čarabno. Ispred mene su 3 ogromne zgrade, jedna je škola, druga je internat za decu, a treća je verovatno za zaposlene, pošto je i najmanja. Odavde retko ko izlazi tokom jedne školske godine. Školu okružuje košarkaški teren, kao i divna bašta o kojoj se očigledno vodi računa.  Celo ovo mesto ne podseća na realnost koliko je lepo. U dubini sebe bih volela da ovde nisam zbog razloga zbog kojeg jesam, ali neke stvari sada ne mogu da promenim jer je kasno. Sve što sam uradila nisam uradila za dzabe. Uradila sam za ljubav.

,,Draga, neko od učenika će ti danas pokazati školu, a ja ću ti pokazati internat", kaže ona uz osmeh, ulazeći u svoju kancelariju. Alisija i ja odmah ulazimo za njom. Ona nam prijateljski da znak da sednemo.

,,Aurora, mislim da gotovo znaš pravila škole, pošto smo već razgovarale pre, ali nažalost ne ovako u četiri oka", reče ona.

,,Da, mislim da znam skoro sva pravila. Imam već raspored časova, znam kada su obroci, znam u kojoj sam sobi samo mi treba Vaša pomoć da je pronadjem", kažem uz lažan osmeh. Stvarno moram da ostavim utisak finog, vaspitanog i pametnog deteta. Mislim nije daleko od istine ali...

,,U redu, jesmo ti rekli da imaš cimerku? Svako u sobi ima svog cimera pošto je učenika stvarno dosta.", odlično. Cimerka. Možda stvarno bude neka dobra devojka s kojom se slažem. A možda bude neka razmažena bogatašica zbog koje će me boleti glava svaki mogući dan. Nadajmo se da je ovo prvo.

,,Zna li se ko je moja cimerka?", kažem.

,,Cimerka ti se zove Kler, ona je dobra devojka. ", zaustavi se.
,,Tražili smo nekoga ko bi mogao da se poklopi sa svima, ne bismo mogli da te stavimo s bilo kime jer.. ima neke problematične dece."

Naravno. Čisto sumnjam da su to,,neka" deca. Bogate osobe koje sam upoznala su obično bili najgori ljudi koji nisu znali za granice.

,,Radujem se upoznavanju s Kler". Odgovorim. Ujedno i lažem, a ujedno i ne. Radujem se novom upoznavanju.

,,Onda.. Vreme je da vidiš svoj novi dom", doda ona uz osmeh. Ima blistave i ravne zube koji čine savršen osmeh. Žena je jako lepa ionako kada se vidi da je starija. Nekad lepota traje večno.

-
-

Nalazim se ispred svoje nove sobe, direktorka nastavlja da brblja. Čudno je kako se nije predstavila, njeno ime ne bi trebalo da bude tajna, s obzirom da je jako poznata u Francuskoj. Klara Marten. Ime joj zvuči skupo.

Klara otkljuca sobu, a ja se pred ulazak pozdravim s tetkom.

,,Tetka, potrudicu se da dodjem na prvom raspustu, i sama znas koliko ces mi nedostajati", izgovorim tužno. Ni ne živim s tetkom. Samo što oni to ne znaju.

,,Gospodjo Alisija, Vi možete uvek da razgovarate s Aurorom, a ako želite stručnije mišljenje o njoj, uvek mene možete pozvati. ", kaže ona, uz  nekakav lažan osmeh. Tetka, nemoj da pričaš s ovom ženom. Podseća na sociopatu. Kakav li je tek sociopata njen sin, s kojim treba da se zbližim.

,,Da... Naravno.. Aurora srce, piši mi i zovi me kad god si u mogućnosti, ne razumeš koliko bi me to smirilo. ", ah tetka, glumac si isto koliko i mama!  Na kilometar se vidi da ste sestre!

Pozdravim se sa tetkom i Klarom, a zatim zatvorim vrata svoje sobe. Ostavim kofere u ćošku sobe, definitivno neću odmah vaditi stvari i stavljati ih u ormar. Preumorna sam od leta avionom i svega. Pogledam u svoj krevet i vidim uniformu koja se nalazi na njemu. Široka bela košulja, teget mini suknja i krvata, kao i obične duboke bele čarape. Ne baš kako se ja oblačim ali... Lepo je.
Moju zamišljenost prekine agresivno otvaranje vrata kupatila. Iz kupatila izleće niska devojka, svetlo roze dugačke kose, koja izgleda kao potpuni haos. Široki beli duks uprljan mrvicama izgleda ljutog čipsa, širok sorc, razmazana maskara.

,,Oh. Stigla si. ", kaže ona uz lažan osmeh, dok rukama pokušava da skine razmazanu maskaru, ali mi se čini da je tako čini samo gorom.

,,Jesi li.. Plakala?", kažem vidno zabrinuto.

,,A da, film", izgovori ona sada uz pravi osmeh, nekako opušteno i iskreno. Televizor je isključen, a daljinski je izmazan čipsom, kao i njen duks.

,,Nekad valja da se čovek dobro isplače", pridje mi i pruži ruku.

,,Ja sam Kler, i tako me i zovi. Nemam nikakav interesantan nadimak", uzvratim ruku i osmeh. Ona se zapravo ne čini tako lošom. Možda je i ona emotivna koliko i ja, pa zajedno plačemo.

,,Ja sam Aurora, i takodje nemam nadimak. Neki me zovu Rora ali to je malo glupo. ", ona se nasmeje na moju izjavu, a zatim pusti ruku i iz fioke izvadi vlažne maramice, te počne brisati maskaru sa svojih očiju.

,,Verujem da si stekla loš utisak nakon ovoga", kaže uz mali osmeh. Jako je lepa. Ima sitne plave oči, velike rumene usne, i nešto jedva pegica koje se vide na njenom nosu.

,,Ma ne.. Nisam ništa bolja, veruj mi. ", odgovorim joj, dajući joj do znanja da sa mnom može da se oseća sigurno i otvoreno. Ja ne osudjujem ljude, zar ne?

,,Onda odlicno! Znači verovatno ćemo se lepo slagati. Ja volim emotivne ljude poput sebe", kaže ona sedajući pored uz uzbudjen osmeh. Malo se ponaša kao dete. To već sada shvatam..

,,Verovatno ćemo se lepo slagati."