Spasi me tame

《1》

Nekad je bolje zazmureti, pozdraviti se sa životom i uronuti u smrt. Nekad je bolje predati se, ali to nikad nije jedina opcija. To nikad nije rešenje, to je samo beg. Beg od stvarnosti, beg od života, ljubavi i udaha. Beg od boga. Kada život donese probleme i situacije iz kojih izlazimo mentalno bolesni prva opcija nam je smrt. Predaja. Ali zaista, kada malo bolje sagledate, to nije jedino rešenje, to nije nikakvo rešenje.
Pogledala je u mračni ponor ispod sebe, a onda neko vreme mirno pratila uzburkane valove vode. Morska voda se zabijala o stenje koje je toliko oštro da bi je saseklo odmah. Pena se stvarala od jačine udaraca o stenu, a zatim se voda povlačila. Onda dolazi novi talas možda malo jači od predhodnog, malo je zapljusne ali ona ne oseti. Već je suviše mokra i natopljena letnjom kišom. Oluja je odavno bila prevladala gradom, ona je odavno bila mokra ko pacov. Prestala je da mari za tim. Sada je mučila dilema. Skočiti ili se povući. Skočiti na oštro stenje i nemilosrdne talase. Predati se ovom ponoru i sigurnoj smrti ili ipak zakoračiti korak unazad.
Tek kada je kiša pojačala svoje kapi i kada je oštrina kapljica sasekla o rane trgla se iz svojih tamnih misli.
Pokušala je prekriti šakom otvorenu ranu, ali nije mogla. Bila je suviše velika. Prokleto suvise bolna. Želela je da skoči, da so istu tu ranu izgrize i da je još više boli. Da udari glavom o tvrdi kamen i da krv bude jedino što će ostati od nje. Krv koja će nestati u hektolitrima vode. Možda je zaista luda. Možda je grešna što razmišlja o ovome. Ali koga je briga? Zar je ikog briga za njeno telo, dušu? Čak ni nju više nije briga. Odavno je prestala da mari za sebe. A to je najgore. Najgore je kada mi sami prestanemo da gledamo na nas kao na živo biće. Najgore je kada umremo i pre smrti. Ona je mrtva već godinama. U njoj je živo samo to malo srce koje se trudi da je vrati u život. Pluća rade, krvotok radi, ali ona se nekako ne oseća živo.
-Ako se ubrzo ne pomeriš, pomisliću da si vizija!-Prigušen, ali izuzetno oštar glas je odzvanjao sa njene desne strane. Spustila je pogled ka plaži. Muška silueta je stajala mirno, nepomično.
-Nažalost, nisi vizija.-Vratila je pogled na mračniju stranu pejzaža. Razlika između neba i mora na paučini se nije mogla videti. Možda mala razlika u nijansama jer je nebo više vuklo na sivilo, a more na crnilo. Ali je ona nekako postala daltonista. Odjednom joj je sve bilo isto.
-Izgledaš veoma lepo, nekako filmski.-Ponovo je začula isti glas. Ovaj put je bio bliži, glasniji, ali smireniji. Nije marila što joj se možda približio, njena namera je jasna i odluka je konačna.
Ćutala je. Želela je da ode. Da je ostavi na miru.
-Ako zaista planiraš da skočiš, hoćeš li da mi pozdraviš jednu osobu?-Udahnula je i teško izdahnula vlažan vazduh. Jedva je čula glas sa plaže koji se drao. Kiša je bila za nijansu glasnija.
-Kad sam bio na tvom mestu nisam smeo da skočim. Samo pogledaj te uvrnute stene i bujne talase.-I zaista je pogledala. Bili su veoma smrtonosni, ali zar njen cilj nije da umre. Kao da je bitno koliko će jako udariti o kamen. Bitno je da umre. Što brže i što lakše.
-Meni deluju zanimljivo. Ti si bio samo kukavica.-Osmehnuo se gledajući njenu siluetu u mrklom mraku. Samo mesečina i daleka ulična osvetljenja su obasjavale ovaj deo plaže.
-Mislim da si ti veća kukavica. Mnogo veća.-Spustila je glavu, a zatim ga pogledala. Videla je samo oblik čoveka pokislog na kiši. Samo je bila sigurna da ima plavu kosu. Jarko plavu, jer je maltene obasjavala okolinu.
-Nisam. Nisam bila. Ovo je više gubitak snage. Neka vrsta izmučenosti.-Razumeo je. Možda nije bio u takvoj situaciji, ali u sličnoj jeste.
-Kada si već poslednja osoba koju ću da vidim, mogu li nešto da te zamolim.-Osmehnula se ovaj put najiskrenije. Osetio je mešavinu bola i jecaja u glasu. Plakala je. Bilo joj je bolno rastati se od života kakav god on bio.
-Izvoli.
-Procitaj knjigu ,, Sa nama se završava". E vidiš ja nisam poput glavne junakinje, nisam pobegla od svoje sudbine.
-Da li je to tvoja omiljena knjiga?
-Ne. To mi je najgora, ona koju sam pročitala jednom, ali je spakovala duboko u srce.
-A koja ti je omiljena?
-Zar je važno? Ta se nikad neće ostvariti. Ta će ostati samo deo mojih umrlih snova.-Kiša je bila sve glasnija. A grmljavine iz nekog razloga nije bilo, da jeste ne bi mogla da čuje šta joj stranac priča.

-Misliš li da je ovo jedina opcija?-Milo je upitao. Skoro pa je zaboravila kako zvuči mio, muški glas.
-Nije.-Vratila je pogled na horizont.
-Ali smatraš da je bolja opcija?-Ponovo ga je pogledala. Bio je za par koraka bliži, ali suviše daleko da je fizički zaustavi. Stajala je na ogromnoj steni oko koje su bile omanje stene, oštre i spremne da je uzmu.
On je bio na plaži. Odmah do tih stena, ali suviše daleko od nje. Stene su bile klizave i nikako nije mogao da se popne do nje, a da se ne oklizne i ne upadne u smrt zajedno sa njom.
-Smatram da je najbolja opcija.