Spasi me tame

《9》

-Sijaju. Sijaju poput njenih očiju.-Udaljavala se sve više, ali on joj se činio sve bližim.
-Nekad sam voleo taj sjaj. Voleo sam tu tamu u očima. Voleo sam da gledam crne oči tvoje majke svakodnevno, ali veruj mi. Sada ih mrzim. Mrzim ih. A te tvoje. Potpuno su iste. Isti kos očiju imaš kao tvoja majka, isti sjaj, iste kapke. Mrzim svaki deo tebe, svaki milimetar tebe.
-Zato što ličim na nju? Mrziš me jer ličim na tvoju ljubav? -Uplašeno je upitala prestravljena njegovim izgledom. Košulja otkopčana i pocepana. Oči izbačene iz svog uobičajenog mesta, toliko su bile raširene da bi je pojele. Usta su bila spremna da je zatruju raznim rečima, uvredama i otrovima. Otrovima koji bi se zavukli u njeno srce i zauvek ga rascepalo. Ruke su bile sve bliže njoj. Bila im je na dohvat ruke, a tim kratkim prstima ne bi bio prvi put da je dotaknu. Dotaknu na najgori način.
-Ona više nije moja ljubav. Ona je najgora stvar na ovom svetu koja je mogla da mi se desi. A ti si odmah posle nje.-Suze su peckale u očima, ali se držala uspravno. Držala se svog pravila da neće plaktaki. Ne pred muškarcem.
-Ti....ti si obično ništa koje je ostavila za sobom da mi smeta.-I evo ga. Zid. Zatvorila je oči iščekivajući ono najgore. Ono što je samo jednom uradio, ali je bila ubedjena da će i sad.
-Molim te.....nisam ja kriva.
-Nisi. Ja sam. Kriv sam što sam te napravio, što te nisam ubio na vreme. Mada ne brini.-Zamahnuo je rukom koju nije ni primetila, a zatim je klimavo pogla glavu. Obraz joj se užario.
-Ispravuću svoje greške.-Kraj. Novi udarac u stomak i ona pada na patos. Pada nesvesna udarca. Čak nije osetila ni sledeći koji je naterao da iskašlje krv. Jedino što je osećala jeste čudno probadanje u grudima. Neko zabadanje oštrica. Bol se nije mogla porediti sa nečim što postoji, sa nečim što je ljudima poznato. Bila je ugušena, a disala je. Bila je uspavana, a gledala je. Mrtva, a micala se. Kao da je sve stalo, a opet je sve probadalo. Krv iskašljavala i brisala sa usana.
Sada je bila sigurna. Ovaj čovek nikad nije osećao grižu savest što je postao pijanica, nikad se nije kajao za svoje postupke. Sada je saznala da je njegov cilj da je ubije. Psihički rastrga. Onako kako samo voljene osobe mogu da učine čoveku.
Samo joj je to bilo bitno. Saznala je sa kim živi. Za koga se borila godinama i za šta se borila. Za čiju ljubav.
-Volela bih da si ti na njenom mestu.-I to je bio okidač. Vaza je završila na podu kraj njene glave. Vrisnula je iz petnih žila gledajući u staklene deliće koji su mogli završiti na njoj glavi. Mogao ju je ubiti. Sad. Ovde. Koža joj bridi od straha i polako počinje da oseća zagušljiv vazduh. Strah je prožima, izjeda.
Ponovo udarac u stomak i ovaj put ga je osetila. Ovaj put joj se zamantalo u glavi. Zatvorila je oči ne videvši kako se čovek ispred nje saginje po staklo. Ali je otvorila oči u trenutku kada je videla ruku svog oca kako je grabi za vrat. Udarajući joj glavu o pločice i stežući grkljan.
Zatim bol. Probodena je. Ovaj put nije osećaj u grudima ili stomaku, ovaj put je stvarno. Probodena je sa staklenim delićem.
Vrisak. Tama. Bol.
Opet vrisak. Tama. Bol.

-Tata!!-Nagli trzaj u krevetu je probudio. Uspaničeno je počela da razgleda sobu uveravajući sebe da je to san. Samo još jedna noćna mora iz prošlosti. Rukom je opipavala potiljak glave gde se nalazila prolazna čvoruga. Uskoro je neće ni biti, a Anđelka je imala osećaj kao da će zauvek ostati. I hoće. Ta trauma će zauvek ostati u njoj. U njenoj mašti i u njenoj duši. Prisećaće je na nemili dogadjaj koji neće moći da izleči u sebi. Nikad sama.

Pogledala je kroz prozor, ali je napolju bila još noć. Na satu je pokazivalo skoro četiri sata ujutru. Ustala je sa kreveta uzimajući knjigu. Počela je sneno da je čita. Ostalo joj je još samo par strana koje je sa lakoćom mogla da pročita do polaska u školu.
Poslednja rečenica je bila vredna povlačenjem markerom. Bila je vredna čitanja iznova i iznova. Bila je stvorena za Anđelkin život.
-Koji je smisao života, ako želimo da se ubijemo.-
Sa tom rečenicom je zatvorila knjigu i pročitanu je vratila na policu. Čula je da će izaći novi serijal knjige, ali je smatrala da je možda bolje da ga ne čita. Znala je da će sledeća knjiga biti sa srećnim krajem. Zašto pisci pišu sledeće serijale osim ako ne žele da poprave kraj kako bi čitaoci bili zadovoljni. Bilo joj je žao što prepričana ljubav nije uspela, ali zar sve može biti savršeno? Zar svaka priča ima srećan kraj? Ne. Bas zbog toga je svrstala ovu knjigu u jednu od omiljenih te pošla da se sprema za školu.
Obukla je obične, crne farmerke, a gore je navukla samo sivu majicu sa belim srcem kraj grudi. Ubacila je na brzinu knjige koje su joj bile potrebne toga dana, a zatim pošla ka stepenicama.
Zastala je na najnižem stepeniku kako bi oslušnula kuću. Jedino je slabašan hrk dolazio iz dnevne sobe. To joj je dalo sigurnost. Spava. Znači da može na miru da se spremi i ode pre nego što se probudi.
Otišla je u kupatilo kako bi očistila ranu. Primetila je da je sve manje boli. Bol je izdržljiva dok hoda, a rana je skoro zacelila pa neće više ni krvariti. Obavila je higijenu i samo nanela labelo na usne. Odmah je izašla iz kupatila u nameri da što pre ode iz kuće. Taman kada joj se strah prestao naslagati u stomaku začula je promukao glas iza sebe. Onaj jutarnji raspareni glas od pića.
-Dobro jutro i tebi.-Odmah se okrenula ka njemu, jer je dobro znala šta se desilo poslednji put kada mu je bila okrenuta ledjima.
Samo je gledala u propalo lice i ćutala. Šta reći čoveku koji ni ne sluša.
-Sinoć nisam bio baš pri sebi, pa me možda nisi shvatila ozbiljno. Treba mi novac.-Podigla je ranac sa poda u nameri da izleti iz kuće. Pluća su joj već uveliko bila željna svežeg vazduha.
-Zaradi.-Stezanje vilice je značilo da nije lepo raspoložen. Ko je lepo raspoložen kad nije po njegovom, zar ne?
Povukla je bravu na vratima u nameri da izbegne modrice na telu, ali zaključana vrata su samo pogoršale njen unutrašnji nemir. Ruka na kvaki joj je zadrhtala, a ona druga je ispustila ranac. Progutala je sopstvenu težinu u ustima svesna da danas neće biti prisutna u školi. Opet.
-Moram u školu.-Prošaputala je vidno uznemirena.
-Ako mi daš novac možeš da ideš gde hoćeš.
-Meni treba taj novac. Potreban mi je.-Pogodio je kez na njegovom licu.
-Šta će toliki novac jednoj devojčici?
-Ova devojčica želi da ide na fakultet, ali ima oca koji nije sposoban ni da joj plati pola godine. Nije sposoban da zaradi onoliko koliko može da popije.-I naravno. Čim je spomenula njegovo pijanstvo obrazi su joj brideli od njegovih dlanova. Možda je bol bila jaka, ali nije bila dovoljna da ona popusti.
-Ne mešaj se u moju zaradu i moj način trošenja!!!-Uhvatio je za vilicu pribijajući je uz vrata.
-Onda nemoj ni ti u moju.-Prosiktala je. Stisak je bio jači, bolniji. Odmah ga je uhvatila za prste, kojima je stezao, pokušavajući da se oslobodi.
-Ista si tvoja majka. Tvrdoglava, bezobrazna kuja!!!
-Pust...pusti me.-Šaputala je koliko je mogla. Pustio joj je vilicu, ali je zgrabio za laktove i bacio na zemlju.
Odmah je počela da se udaljava, ali njegovi koraci su bili brži. Njegovo stopalo je bilo zabijeno u njeno rame, a zatim u stomak. Legla je na patos prepuštena njegovim udarcima. Bilo ih je......dosta. Nije brojala, nije ni marila. Samo je ležala u nadi da će ga karma jednog dana susreti.
-Molim te.....satni....-Stao je. Napokon je stao. Odšetao je do njenog ranca vadeći iz njega sve što mu nije trebalo. Sve dok nije pronašao novčanik.
-Ovde jedva da ima za jednu rakiju. Gde ti je novac??
-Misliš da nisam znala da ćeš mi tražiti ponovo pare? Nije prvi put Mladene. Ne dižem novac sa računa već duže vreme.-Besno je šutnuo u nogu, a onda nervozno otvorio vrata te izašao iz stana.
Strah nestaje. Bol jača. Suze padaju. Ruke se zavlače u kosu i snažno je čupaju iz korena. Tih jecaj, a onda jecaji postanu ludi vrisak.
Neko vreme je nepomična ležala na podu. Nadala se da će skupiti hrabrost da ode u školu. Opipala je svoju ključnu školjku prisećajući se da joj je najvrednija ogrlica nestala na onoj pustoj plaži. A mogla je iskoristiti za plaćanje prve godine fakulteta. Mogla je udovoljiti svom ocu i proći bez posledica.
Mogla je jednostavno da skoči sa te proklete stene......