Spasi me tame

《12》

Sunce je već polako zalazilo, a ulična rasveta je uveliko blještala.
Možda njen život nije kako je zamišljala kao dete. Možda nije običan, ali zar sve što joj se dogodi mora da krivi sebe?
Nije joj trebalo puno do šetališta kraj plaže. Ubrzo je šetala po trotoaru izbegavajući ljude. Gledala je u tamniji deo pejzaža, onaj ka moru. Prišla je kamenoj ogradi u kojoj je bila izbušena rupa za cveće. Crveno, belo i žuto cveće je raslo iz te ograde koja je budila toplotu čak i u ovom ranom prolećnom dobu.
More je bilo mirno, sasvim mirno i nečujno. Plaža je bila pusta. Ponekad je susretala zaljubljeni par na plaži, ali večeras ne. Sada su se blagi talasi priljubljivali uz obalu. Grlili su je sve dok se ponovo ne vrate u veći nivo vode. Pa sve ispočetka. Sunce je već zašlo. Više nije bilo ni traga od njega na nebu. Jedino je ostala blaga toplota u vazduhu, ali to je sve.
Anđelka se naslonila laktovima na zid u delu gde nije bilo cveća. Zid je bio dovoljno visok da bi bez ikakvog savijanja mogla da se nasloni laktovima na njega. Posmatrala je more, možda malo više stenu na kojoj je stajala pre neki dan. Možda je ta stena portal u neki drugi svet. Smrtni, ali bezbrižni. Nije znala. Nije mogla da bude sigurna šta je čekalo iza skoka. Neki blještavi raj pun dobrote i ljubavi, ili ipak taman tunel bez kraja.
Mirno je stajala ni ne primetivši da je postalo hladnije. Mesec je pobedio sunčevu toplotu.
Tek kada je hladnoća malo razdrmala uočila je krupnu figuru na plaži. Osoba je bila daleko. Izmedju šetališta i mora se nalazila plaža koja je bila veoma široka. Razdaljina izmedju zida i početka mora je bila veoma velika. Zbog toga se noću nije moglo jasno videti ko šeta po plaži. Em je bilo mračno, em daleko.
Mogla je videti kako lagano korača peskom koji se baca posle njegovih koraka. Košulja mu je bila otkopčana, pa je zbog blagog povetarca lutala iza njegovih ledja. Delovao je visoko i veoma lepo izgradjeno.
Samo.....ona se pitala da li je to on. Čovek koji je spasio. Čovek koji je zarobio. Da li je spasio time što je ostavio u životu ili zarobio nije znala. Ali se nadala da je to on. Zašto? Nije znala. Možda joj nije bilo svejedno što je stranac poljubio. Što je bio njen prvi greh. Možda joj je bilo drago što je baš tako pridobila prvi poljubac, jer poznajući nju nikad ne bi dozvolila nekom muškarcu da je poljubi. Možda je ovo bio jedini način da oseti to.
I nije mogla sebi da prizna, ali poljubac je bio mnogo lepši nego što je zamišljala.
Mnogo dublji.
Sada je razumela svaki opis poljubaca u knjigama. Zaista je bilo osvežavajuće.

Dugo je stajala u miru posmatrajući plažu, ali čim je primetila da se dečko sa iste uputio ka stepenicama kako bi se popeo na šetalište. Potrčala je u gužvu i pobegla odatle.
Možda ju je odgovorio od samoubistva, ali ga se plašila. Plašila se ko je to. Plašila koliko ima godina. Plašila se da joj se taj stranac neće dopasti. Da će joj pokvariti maštu o njemu.
-Izvinite!!-Izvinila se ženi kojoj je zakačila rame.
Brzo je došla do kuće. Nije bila srećna što je na samom pragu kuće, ali je prazna kuća oraspoložila. Gde li joj je otac kad nema para?
Sa tim pitanjem je otvorila frižider i ponovo pala u očaj. Izvadila je iz ranca plazmu koju je kupila na putu ka kući. Sipala je čokoladno mleko i polako pojela.
Čokoladno mleko i plazma, nešto što je obožavala. Nekom bi se slošilo, ali njoj......to je bio melem za želudac.
Čim je pojela i poslednji zalogaj izvadila je iz ranca deset hiljada. Dobro je pogledala u šumu novca.
-Možda upadnem na budžet.-Izdahnula je i sama znajući da neće upasti na budžet. Suviše je teško upasti na budžet u mladicinskom fakultetu.
Ostavila je novac na sto u kuhinji, a zatim otišla u kupatilo kako bi se istuširala pre nego što on dodje.
Dok je razmišljala šta će dalje sa svojim poslovnim, a i školskim životom voda je sprala sa nje svu negativnu energiju.
Dok je ušuškana u krevet, kraj blago otvorenog prozora i knjigom u ruci izašla iz ovog sveta. Uživajući u ljubavnoj priči Elenor i Leopolda. Uživala je u tim pomešanim osećanjima koja su njih dvoje osećala. Pomirivši se sa činjenicom da nikad neće naći osobu koja će joj biti sve, njen život se sveo na ovo. Par papirnatih listića i lepih korica. Nekoliko hiljada slova i lepo raspoloženje.
Nije ni bila svesna da jedan mladić u svojoj sobi čita roman koji je zapazio da ne čitala pre neki dan. Nije ni bila svesna da je tako blizu osobe koja bi mogla da je usreći. Zaista usreći.
Čekajući Mladena do kasno je ostala budna, ali je ipak zaspala pre njegovog dolaska.

Ujutru je zatekla prazan sto. Nije bilo ni jednog dinara na stolu. Slabašno se osmehnula, a zatim ugledala Mladena na fotelji kako tromo spava.
-Neka te Bog kazni.-Razočarano je pogledala u oronulo telo. Bilo je skoro loše kao njeno nakon zabijenih pesnica. Skoro. Njeno je u tom stanju bilo užasno, izgledalo je toliko šareno da bi neki pomislili da se isprsakala temperama.
Izašla je iz kuće. Samo par metara od njene kuće nalazio se štand sa domaćim proizvodima. Svaki petak bi na štandu bio dečak. Crnokos sa tamnim očima. Kosa mu je bila prava poput horizonta, ali dugačka. Sve do ramena. Uvek bi je vezao u pundju. Bio je sladak dečak, koji je isto tako bio i mio. I baš zbog njega, Anđelka bi svakog petka kupila nešto kod njega. Isključivo kad on prodaje. Dobro su se znali, a i Anđelka se jedino dobro slagala sa decom i životinjama. Jer deca nisu ljudi. Deca nisu pokvareni. Oni su na putu da postanu pokvareni, ali Anđelka se trudila da iskoristi tu njihovu dobrotu dok je još u njima.

-Dobro jutro Anđelka!!!-Viknuo je čim je ugledao. Odmah se osmehnula prilazeći mu sve brže.
-Dobro jutro mili. Kako si?-Sišao je sa stolice na kojoj stoji kako bi bio viši, a zatim joj ušao u zagrljaj. Njene ruke bi primile svako dete, svaku životinju. Sve na ovom svetu sem ljudi. Odraslih, pokvarenih ljudi. Njene ruke su bile stvorene da grle, možda zato retko ko oseti taj božiji zagrljaj.
-Malo pospano. Ustao sam u četiri sata.
-U četiri? Uvau. Jesi li video sunce kako izlazi?-Pričali su ne puštajući jedno drugo iz zagrljaja. Oboje su bili željni tih stvari. Dečak je pre dve godine izgubio majku, a ona je zbog toga još nežnija prema njemu.
-Nisam. Nisam video ni prst pred okom koliko mi se spavalo.-Široko se osmehnula njegovoj izjavi.
-Verujem da bih ja bila takva da ustanem tako rano.
-Šta ti je ovo?-Dotakao joj je donju vilicu sa desne strane. Zatim se setila da nije prekrila modrice. Sigurno je jedan zapazio otiske prstiju njenog oca. Sreća pa je danas pustila kosu pa je samo pramenovima sakrila vidljive modrice.
-Recimo da ne umem da se šminkam.-Sada se on glasno nasmejao.
-Nego sta danas imaš za mene?-Napravio je ozbiljan izraz lica praveći se kao pravi prodavac.
-Imam ono što ti najviše voliš. Moram naglasiti da sam ih ja lično jutros pravio sa tatom.
-Mmm zvuči ukusno.
-I jesu ukusne. Koliko ćeš?-Nije ni morao da kaže o čemu priča, jer je jako dobro znala. Njegove čuvene krofne sa džemom od jagoda.
-Četiri, ali u dve kesice. Dve u jednu, a dve u drugu.-Klimuo je glavom vešto stavljajući krofne u kesice. Odmah zatim joj ih je pružio uzimajući novac koji mu je ostavila.
-Šta je bilo, ne svidjaju ti se?-Pružila mu je jednu kesicu te se već uplašio.
-Onaj ko ustane rano, rano i ogladni. Izvoli i zasladi se.
-Ali to si ti sebi kupila.
-Kupila sam sebi i tebi. Izvoli.-Uzeo je kesicu ponovo joj utrčavši u zagrljaj.
Da nije došla sledeća mušterija možda bi još malo popričali.
Mahnula mu je te otišla ka parku.
Čim se pozdravila sa svojim drugom iz parka požurila je ka školi.
Ušla je u dvorište primetivši da je dosta djaka stiglo. Odmah se uputila ka svojoj klupici noseći dve krofne u kesici. Sve što je bila bliža klupi to je jasnije mogla da vidi crvenilo na njoj.