Spasi me tame

《20》

Trebalo joj je neko vreme da se pribere, a onda je prestala da muči samu sebe trljanjem masnica. Izašla je iz kupatila željna sna, prošlu noć nije lepo spavala. Nije uopšte spavala. Potreban joj je odmor. Dug odmor. Isti onaj o kom je sanjala na steni one olujne noći. Potpuni isti tom.
Sela je na ivicu kreveta gledajući sebe u ogledalu. Otisci prstiju na obrazima nisu uništili njenu lepotu, čupava kosa nije kvarila njen izgled. Bila je lepa na svoju majku. Imala je sve što je njena majka imala, sem očiju. Oči su bile posebne. Nešto što je volela na sebi. Nešto čemu se divila. Te oči, skoro crne oči su zadržale toliko bola i suza. Toliko godina šeta medju ljudima a oni nisu primetili da je slomljena, samo misle da je hladna kučka koju nije briga za druge. Sve to zbog tih izdržljivih očiju.
Spustila je ruku na levu butinu koja je nedavno bila oblivena krvlju. Tu je sad bio ožiljak. Vidljiv ožiljak koji će je zauvek podsećati kome pripada njen život. Njen život nije njen. Osoba koja pazi da ne naljuti nekoga nema slobodu i život. Nema svoj život.
Osmehnula se sama sebi u ogledalu želeći da vidi kako joj stoji osmeh. Lepo. Bila je.....lepa. Potpuno druga osoba. Ali kroz taj osmeh koji je silom razvukla potekle su suze koje je brzo obrisala. Ustala je ne želeći da gleda svoj prokleti odraz, svoje prokleto telo, prokletu lepotu i te razbacane ožiljke na njenom telu.
I da nadje muškarca koji bi zavoleo njeno srce, ko bi voleo lepotu punu ožiljaka? Ko bi voleo njenu tamu, njen ponor, njenu glasnu tišinu?
Sela je kraj prozora ne želevši da bude blizu ogledala i brisala svaku narednu suzu. Možda su knjige zaista jedini svet u kom može da bude srećna. Možda bi smrt bio jedini svet u kom bi osetila radost i olakšanje.

Izvadila je iz ranca papirić koji je stavila na pod ispred sebe. Čitala je reči iznova i iznova. Nije znala pol svog obožavaoca, ali su joj se dopadale reči.

"Danas su ruže bile nedovoljno posebne u cvećarama, ova je iz komšinicinog dvorišta."

Da li je neko zaista ukrao ružu iz susednog dvorišta kako bi joj dao dovoljno lepu stabljiku? Blago se osmehnula natečena od plakanja.
Možda čak nije ni želela da upozna osobu koja joj je poklanjala lepe poruke, možda se plašila da se ne razočara. Da su ove poruke samo maska još jednog manijaka u njenom životu.
Smestila je papirić u kutiju uspomena, a zatim pokušala da zaspi. Nije joj išlo najbolje, ali je uspela da odmori izmučeno telo.
Ujutru je rano izašla iz kuće kako bi izbegla i najmanji susret sa Mladenom.
S obzirom da je dosta rano opet je otišla u svoj park pozdravljajući svog druga. Morala je da pazi kako joj ne bi olizao puder sa išaranih delova tela. Brzo je otišla do klupe na kojoj je sedela poslednja dva dana. Klupa kraj trkačke staze.
Bila je podalje od škole, ali je vredelo doći. Sunce je tek izlazilo iz horizonta šarajući čitavo more. Blagi, proletnji povetarac joj je raznosio kosu otkrivajući delove vrata koje nije prekrila puderom, ali nije marila. Bila je sama u ovom parku. Mada, bio je i jedan ribar na svom brodu malo dalje, ali ne dovoljno blizu da uvidi znake nasilja. Uostalom zar bi neko posmatrao njen vrat ovako rano? Svi su željni sna i dobrog doručka.
Dok je posmatrala rešene zadatke iz matematike sa papira koje je izvadila iz ranca, začula je skoro poznat glas. Bio joj je poznat ali ne i prepoznatljiv.
-Dobro jutro!-Čim je videla sive patike i tamnoputu kožu mogla je znati ko je. Nov učenik. Zar on svako jutro džogira? Sakrila je svoje pitanje u sebe prelomivši preko jezika.
-Dobro jutro.-Izustila je ne tako glasno kao on, a zatim vratila pogled na papire.
On je pio vodu sa strane preobuvajući patike. Očigledno je završio sa trčanjem. Bio je znojav i veoma crven u licu. Sigurno je trčao do sad.
-Ti zadaci ti nisu tačni.-Zbunjeno je gledala u papire, a zatim ga po prvi put pogledala pravo u oči. Na trenutak je zanemela, a onda je morala da sklopi rečenicu.
-Molim?-To je bilo jedino šta je mogla da izgovori.
-Ne vidim brojeve, ali ako ti je dala zadatke iz graničnih vrednosti to sigurno nije tačno. Postupci su ti previše kratki.-Ponovo je vratila pogled na papire zbunjeno ih gledajući.
-Možda ti grešiš.-Izustila je duboko se nadajući da je tako, jer je satima radila ove zadatke. Uostalom nije baš bila upoznata sa njegovim znanjem, mada nije bila ni sa čijim sem sa svojim. Nikog iz odeljenja nije pratila što se tiče učenja, ali ni bilo čega drugog.
Izvio je obrvu sa blagim smeškom.
-Za kad ti je to?
-Za četiri dana.-Mrko ga je pogledala ne prihvatajući činjenicu da nije tačno uradila zadatke.
-Ako zatrebaš pomoć, nadam se da znaš da sedim iza tebe.-Sačekao je neko vreme da čuje njen odgovor, ali ona je samo zbunjeno gledala u svoje postupke.
Ubrzo se udaljio tako da nije mogla da mu vidi podsmehljiv osmeh na licu.
Iznervirano, a malo i razočarano je puhnula sklanjajući zalutale pramenove kose. Brzo se spakovala požurivši ka školi.
Bol u ledjima je stezao sve više dok je lagano trčala do škole kako ne bi zakasnila na čas. Kada je sela na svoje mesto tek tada je osetila užasno probadanje. Nije čak ni bilo slično onom bolu ukočenosti, bilo je slično paralize.
Na svakom malom odmoru je morala da ustane. Ljudi oko nje su se čudili tome, ta zamišljena devojka nikada nije ustajala sa svog mesta, ali sada je morala. Nije imala toliko snage da trpi tu bol, a što je nepokretnija to je više bolelo.
Na velikom odmoru je učionica bila prazna, baš prazna. Nije čak ni bilo novog učenika ispred table koju žvrlja. Tu samoću je odlučila da iskoristi za proveravanje zadataka iz matematike. Nije moguće da joj baš ništa nije tačno.
Dok je posmatrala poznate brojke, ali toliko komplikovane postupke ni sama nije znala šta je gde radila. Umorno, veoma prazno i otrcano se osećala. Kao da u njenom telu nema ni organa. Osećala se tmurno i umorno. Bio joj je potreban dug i miran san, bez straha hoće li joj neko upasti u sobu sa polomljenim staklom.
Izdahnula je svež vazduh koji je dopirao kroz otvoren prozor, a zatim smestila glavu izmedju svojih dlanova masirajući slepočnice. Bol u glavi je vijugala oko njenih očiju, a zatim je uzdrmala škripa vrata.
Rano je zaključila da je nov učenik odlučio da prošeta dvorištem. Očigledno je samo želeo da kupi sebi užinu. Dok su njegovi koraci bili bliži njegovoj klupi to je miris toplog peciva bio bliži njenim nozdrvama. Kada je poslednji put jela? Nije baš mogla da se seti. Da li je gladna? O, da. Veoma.
Nov učenik joj se blago osmehnuo, a zatim seo na svoje mesto. Anđelka je gledala u svoj zapis na papiru. Zaista ništa nije bilo tačno, a ovaj dečko je to shvatio sa tri metra udaljenosti. Da li to može loš matematičar? Anđelka sigurno ne bi mogla. Možda je na trenutak, ali samo na trenutak poželela da je ovaj dečko ponovo upita da li joj treba pomoć. Sigurno bi ovaj put dobro razmislila o odgovoru.
Vrpoljila se na stolici razmišljajući da li da ga pita za pomoć ili ne. Nesvesno je izdahnula zbunjena svojim tokom misli.
Dečko je krajičkom oka pogledao. Bila mu je okrenuta ledjima, ali je jasno video napetost u njenim ledjima. Osetio je to u izdahu koji je proizvela.
-Znam da sam te pitao i odgovorila si mi, ali treba li ti pomoć?-Potrudio se da ton bude nežan, ali mu je glas prirodno bio dubok.
Zažmurila je na njegovo pitanje postidjeno se okrenuvši ka njemu. Nije želela ništa da kaže samo je nemo klimnula glavom vidno zahvalna na ponudi.
Osmehnuo se želeći da otera tu opipljivu neprijatnost iz vazduha. Ono što nije znao jeste da to nije bila samo neprijatnost, već i strah.