Spasi me tame

《4》

-Mrzim te.-Besno je pogledala u lice svoje majke osećajući gorčinu u grlu.
Ogrlica, više je nema na vratu. Nema jedine stvari koju je cenila u svom životu. Volela je da nosi ogrlice i lančiće, ali je iz nekog razloga nosila samo taj. Jedan jedini. Od svoje dvanaeste godine.
Začula je korake ispred vrata. Dolazi. Pre nego što je čula spuštanje kvake na vratima, spremila je svoje nozdrve za bolan miris alkohola.
Tiha škripa vrata joj je usparavila sitne dlačice na telu. Zatvorila je oči i tiho izdahnula naporan vazduh.
-Ustala si. To je dobro.-Videla je poznatu figuru na samom ulazu u sobu. Njegov odraz u ogledalu je bio mnogo drugačiji od pre par godina. Njen odraz je bio mnogo drugačiji. Oboje su bili srećniji, voljeniji i mnogo ispunjeniji pre par godina.
-Kako za koga.
-Za mene je dobro.
-Sigurna sam da jeste. Svakako nećeš završiti u zatvoru, a mogao si.-Potegao je par gutljaja iz tamno zelene flaše. Bila je skoro ispijena svaka kap u flaši, a to je uvek budilo jezu u njenom telu. Osećala je strah koji se nije merio ni sa jednom drugom emocijom, pa čak ni sa bolom u butini od pre neki dan.
-Zar još veruješ u te bajke? Dobro znaš da me neće uhapsiti.-Znala je. Nažalost je znala koliko je mala šansa da ga uhapse. Kakav god prekršaj napravio, policija će zauvek biti njegov dužnik.
A njegova flaša je bila sve punija i punija vazduhom. Uskoro će ispiti i poslednju kap tečnosti, a onda će, kao i svaki put da zamahne rukom i razbije staklo o zid. Pogled sa oronulog starca je usmerila ka oguljenom delu na zidu. U tom delu gde je kreč izguljen i prebledeo, beton izbušen sitnim rupama, upravo o taj deo zida je razbijeno na stotinu flaša. Upravo ovakvih, praznih. Nekad su bile zelene, nekad providne, bilo je i prozirno braon, ali sve su u sebi nosile isto piće. Onu žestoku vrelinu od domaće rakije.
Tako je i mislila. Staklena flaša je udarila o beli zid i ubrzo postala bezvredna. Staklo dok se ne razbije može da se koristi ili iskoristi, kada ga razbijemo postaje samo opasno zrno. Tako je i sa ljudima. Dok su mentalno stabilni i zdravi, oni mogu sve. Svi ih gledaju kao normalne i vredne ljude. Čim čovek počne da gubi volju za životom smatra se bezvrednim stvorom.
-Zašto si došao?-Pogledao je u staklene deliće na podu. Prošli put je uzeo poveći deo stakla i zario joj ga u butinu dok je ona izgladnela ležala na podu. Dok je gledala sitan odraz svog oca u deliću krupnog stakla gutala je knedlu straha.
-Opet ćeš to uraditi?
-Ne. Ovaj put ne.-Sada je gledao u sliku kraj njene glave. Upravo onu u koju je ona gledala malopre. Videla je bol u njegovim očima, znala je da ga boli, a zatim je ćutke izašao iz sobe.
Grudi su joj se smanjile puštanjem gorkog vazduha. Otišao je. Otišao. Zašto se trese? Otišao je.
Samo je par puta izašao iz sobe bez da je udari. Na godišnjicu smrti njene majke i na njihovu godišnjicu braka. A dan kada ostane skoro mrtva na podu jeste njen rođendan. Taj dan je mrzeo on, a mrzela ga je i ona. Taj dan je strpljivo čekala u sobi da je oleši osećajući se krivim za sve što su proživeli. Ona, njena majka i njen otac.

Vratila se do kreveta i uzela knjigu koju je počela da čita. Ljudi koji imaju hobije obično imaju želju da napuste realan svet. Neki ljudi slikaju nerazumljive slike, ali dubokoume, crtaju ono što im je u mašti ili ipak ono što ih je ranilo, pišu bajke, eseje, drame, romane.... Neki pevaju kako ne bi plakali, možda komponuju na gitari, klavjaturi ili bilo kom drugom instrumentu. Anđelka se nije našla u tim stvarima. Više je volela da čita ta dela, gleda te slike i divi se crtežima. Da sluša kako drugi pevaju i sviraju svoje kompzicije. Volela je da se divi drugima, jer sebi na neki način nije mogla. Smatrala je da se ljudi njoj dive isključivo zbog lepote njenog tela, a šta će joj to? Lepota dodje, bude neko vreme i ode. Za par godina će biti obična starica koja svaki dan dolazi u isti park i čita knjige. Niko je neće primećivati i niko joj se više neće diviti. Biće niko i ništa. Obična Anđelka. A i to samo pod uslovom da dočeka starost.
Ležala je na krevetu držeći knjigu u rukama, ali nije čitala. Iz nekog razloga ponovo je osećala onu hladnu kišu na svom telu. Ponovo se nalazila na onoj litici gledajući u nepoznatog muškarca. Bio je potpuni stranac, a pričao je sa njom kao da je poznaje godinama. Godinama je bežala od muškaraca, od ljudi, a njene usne su bile upravo njegove. Možda ne dugo, ali su bile. Osećala se tako iskusno i sočno. Bio je.....bio je nežan, spokojan, jer je spasio život jednoj devojci. Silueta sa prodorno plavim očima. Svetlo plavom kosom i zasigurno visokom figurom. Bio je zreo mladić i to su jedine stvari koje je znala o njemu. Površne. Izdahnula je plitki izdah, a zatim ipak odlučila da tu noć ostavi iza sebe. Da se vrati svom starom životu kakav god on bio. Pa makar to značilo i trpeti svog oca. To je njen život, skrojen po njenoj meri. I takav treba da ga živi.

Udubljena u čitanje nije primetila da će uskoro da svane. Ustala je sa kreveta, kao i svaki dan posmatrala početak novog dana. Možda je bila mračna devojka, izgubljena u svetu knjiga. Možda zaista jeste, ali je znala da uživa u tom svetu. Znala je da pobegne od stvarnosti i nestane uživajući u onome šta voli. Voli prirodu. Voli sve u čemu nema ljudi. Možda to zvuči loše, zaista loše. Ali prava istina je da se plaši ljudi. Plaši se njihovog besa, njihove nervoze i očaja. A, ako ćemo biti realni, ljudi u današnjici u upravo takvi. Boji ih se, ali to nikad neće sebi priznati. Uvek je govorila kako ih ne voli, kako ih mrzi, ali prava istina je da ih je izbegavala. Plašila se njihove naravi. Nije mogla protiv toga, nije mogla i nije umela da se tome suprotstavi.

Obukla je crnu trenerku koja je prekrivala zavoj oko butine. Ako rana počne da ispušta krv makar se neće videti u ovoj trenerci.
Bordo majicu je pustila da visi sa nje. Bademastu kosu je podigla u pundju, a zatim zajedno sa torbom izašla iz sobe.
Lagano je, pazeći na nogu i polomljene deliće po stepenicama, silazila niz njih.
Provirila je u dnevnu sobu. Televizor srušen, trosed skroz na drugoj strani sobe, a pod išaran kapljicama rakije i polomljenim staklom. Prizor koji je postao rutina u njenoj kući, umetnost njenog oca.
Sedeo je na fotelji zabačene glave i široko otvorenih usta. Spavao je. Spokojno je spavao snajući da će sve ovo Anđelka da sredi.
-Doviđenja.-Prošaputala je i izašla iz kuće zaboravivši i da doručkuje. Lakše je hodala nego pre neki dan, pa je samo trpela sitnu bol i uživala u svežem vazduhu. Bilo je hladno, pa su joj se otvorene ruke brzo ohladile. Prijalo joj je to.
Dok je prolazila po poznatim ulicama susrećući uobičajene ljude, skrenula je u park. To je svakako bio duži put do njene škole, ali je tu čekao njen prijatelj. Možda najverniji kojeg je ikad imala.
Sve što je bila bliža klupici na kojoj je svako jutro sedela sa svojim prijateljem, mogla je sve jasnije da ga vidi. Da, to je definitivno on. Čim je ugledao krenuo je ka njoj.
-Nedostajao si mi!-Pokušala je da čučne, ali je rana presekla. Jauknula je glasnije nego što je htela.
-Izvini mališa, ne mogu da čučnem.-Sela je na klupicu ispruživši ranjenu nogu kako bi odmorila. Pas se popeo na klupu kraj nje i seo tik uz nju. Gledao je svojim crnim očima.
Imali su iste oči, bila je srećna zbog toga.
-Dugo me nije bilo, a? -Pomilovala ga je iza desnog uveta gde je najviše voleo.
-Nisam ti čak ni parče slanine donela. Nisam mogla da ostanem u onoj kući. Znaš i sam koliko me guši, zar ne?-Zalajao je. Možda je on zaista razumeo. Ona se tako osećala. Mada je nekad pomislila kako ipak zalaje na vevericu u krošnji drveta, ali ga prosto mrzi da potrči. Bio je veoma punačak pas s obzirom da su ga deca iz kraja stalno hranila.
-Bliži se matura Krcko. Na koji fakultet da odem? Šta da postanem? Stomatolog? Ne. Previše ljudi. Možda veterinar? Da se družim sa tvojom vrstom. - Zalajao je par puta. Milo se osmehnula zamišljajući šta joj je rekao.
-Možda si upravu. Jedino sa tobom imam lep odnos. Najbolje bi bilo da postanem astronaut, odemo na mesec zajedno i......umremo tamo od gladi.-Pokunjeno ga je pogledala. Nakrivio je glavu u desnu stranu zbunjeno je gledajući.
-Nisam dobra u ovome. Odustajem. Bolje bi bilo da krenem.-Ustala je pazeći na nogu, a zatim pošla polako. Neko vreme je poslušno išao kraj nje, a onda je stao i seo, znajući da će se vratiti večeras.

Srećan Božić svima koji slave!! Želim vam puno ljubavi, sreće i zdravlja!!!
❤️❤️❤️