Rebićeva ljubav

Iznenađenje

Danas popodne imam pregled i malo je reć da imam tremu. Ne osjećam se nikako drugačije nego inače i mama mi je rekla da bi osjetila i najmanju promjenu. Jedva čekam saznat šta je to.

Ustala sam se oko 8 jer nisam mogla ni spavat ni ležat u krevetu. Antišu sam ostavila da spava a ja sam si skuhala kavu i sjela na terasu. Bilo je dosta toplo vani. Oko 10 sati probudili su se i Antini roditelji pa smo malo pričali svi na terasi dok njih dvoje nisu otišli u grad. Bila sam malo zamišljena kada sam osjetila ruke na svojim ramenima i malo sam poskočila.

"Budalo šta me plašiš"- rekla sam dok sam se okrenula i vidjela Antu kako umire od smijeha.

"Pa šta san ja zna da ćeš se ti usrat"- govorio je kroz smijeh.

"Strašno. Ajde sjedni ne vjerujem ti dok si iza mene više"- rekla sam i nasmijala se. Otišao je po kavu i sjeo pored mene i tako smo pričali o doslovno svemu i šalili se kao u dobra stara vremena. Falilo mi je ovo s Antišom. Pregled mi je u 3 a sad je već bilo 1.

"Antiša ja se idem spremit polako"- rekla sam dok sam se ustajala sa stolice.

"Ajde poljubi prvo svog princa pa možeš ić"- rekao je i povukao me k sebi.

"Ja ovdje vidim samo konja, princ je otišao"- rekla sam kroz smijeh.

"O ma nemoj"- rekao je i takoder se nasmijao.

Poljubila sam ga i otišla se spremit. Obukla sam crnu haljinu i tenisice i imala sam malo korektora. Kosu sam ostavila raspuštenu i uzela torbu.

"Ajde Antiša zakasnit ćemo još"- vikala sam kroz kuću jer nisam znala gdje se izgubio taj čovjek.

"Evo me mala ća se dereš"- vikao je iz druge kupaone koja je bila na drugom katu a ja sam bila u donjem dijelu kuće ispod stepenica. Pogledala sam gore i pokazala mu srednji prst.

"Ajde požuri, pa gori si od mene"- rekla sam i pogledala na sat. Bilo je 13:45 i to Splita nam je trebalo jedno pola sata a ja uvijek moram negdje bit ranije.

"Nećeš zakasnit ludačo. Evo me moram samo tenisice pronać"- govorio je dok se spuštao niz stepenice. Taman su njegovi došli u kuću.

"O dico, ća idete već?"- upitao je njegov tata.

"Pa reka san vam da idemo kod doktora."- odgovorio je Ante dok je kopao po ormariću da nade tenisice koje je baš danas morao obut.

"Ajoj pa da. Kak smo to zaboravili. Ajde mila ne brini se ništa, šta bude bit će, bitno da je s tobom sve u redu."- govorila mi je Antina mama ali me nije uspijela umirit. Jako sam bila nervozna.

"Ajde idemo. Davit će me da ćemo zakasnit. Vidimo se kasnije"- rekao je Ante i izletio van. Pozdravila sam ih i izašla iza Ante i sjela u auto i tako smo krenuli prema Splitu.

"Bojiš se?"- upitao me dok je vozio.

"Pa malo. Ne znam šta me čeka i ne volim to. A ti?"- upitala sam ga u pogledala.

"A ne mogu reć da se bojim ali ono, postoji mala trema. Ali gle, bitno je da si ti u redu. Jel tak?"- rekao je i uzeo moju ruku i poljubio ju. Držali smo se za ruke sve dok nije stao ispred ordinacije. Meni je postalo jako muka i preznojila sam se od nervoze.

"Spremna?"- pitao me kad mi je otvorio vrata i ispružio ruku. Samo sam udahnula i izašla van. Kada smo ušli sjeli smo na stolice i čekali. Bile su dvije žene ispred mene na redu i naravno da su nas prepoznale ali nisu ništa rekle. Skužila sam to jer su blejala u nas.

- nakon sat vremena -

"Anastazija?"- vikala je sestra a ja sam se ustala i pogledala Antu koji mi se blago nasmijao. On nije smijo sa mnom što mi je bilo još i gore ali dobro.