Rebićeva ljubav

Napokon odmor.

Anastasija pov

Ante i ja pakiramo svoje stvari jer se spremamo na odmor u trajanju od 3 mjeseca. Mislim meni nije odmor jer ću snimati za svoj kanal ali gdje god da sam s njim meni je to već odmor. Idemo kod njegovih u Vinjane i jako se veselim, nisam ih dosta dugo vidjela. Trenutno sam sva u panici jer mislim kako ću pola toga zaboraviti, znate ono tipično žensko.

"Ante jesi mi vidio onu kremu što sam koristila sinoć?" - upitala sam Antu iako ni sama ne znam gdje je. Tražim tu kremu već pola sata i ko da je u zemlju propala.

"Ne znam na koju misliš jer ih imaš jednostavno previše" - rekao je Ante koji je ulazio u kupaonu.

"Da jako smiješno Ante, ova mi je bitna" - rekla sam dok sam kopala po ladicama.

"Ljubavi za svaku kažeš da ti je bitna pa makar ju ti i ne koristila." - rekao mi je Ante na što sam ja samo preokrenula očima. Nekad me taj čovjek tako nervira da to nije normalno.

Napokon sam našla kremu koja je bila u ladici od mog noćnog ormarića iako ne znam šta je tamo radila ali dobro. Stavila sam ju u svoju torbicu i polako uzimala svoje kofere i torbe da ih krenem stavljati u Antin auto no on mi ih je oteo i kao pravi džentlmen mi odnio stvari u auto.

Ja sam još uzela nama vode i zaključala stan dok je Ante već bio u autu i čekao me. Ušla sam u auto i krenuli smo na dug put, Ante je došao kod mene u Beograd kako bi mogli skupa doći u Vinjane a ja sam još danas imala nekakvog posla pa da i to obavim prije nego što odemo.

Čeka nas jako duga vožnja što je meni jako grozno jer ja to jednostavno ne mogu izdržati ali moram, ja vam inače ne mogu tako dugo sjediti jer jednostavno ne mogu, sva se pokočim i osjećam nekako čudno, ne znam kako da vam to objasnim.

- nakon 7 sati vožnje -

I napokon smo došli u Vinjane i ja jedva čekam da legnem u krevet i zaspim jer se osjećam kao da sam trčala do tu iz Beograda a ne da sam samo sjedila u autu. Za neko čudo Ante je bio pun energije i jedva je čekao vidjeti svoje.
Došli smo pred njegovu obiteljsku kuću i počeo je vaditi torbe i kofere dok sam ja uzimala svoje stvari no opet mi je rekao da će on to sve odnjeti unutra.

Dok smo se mi tako raspravljali izašla je njegova mama iz kuće i potrčala prema nama.

"Pa djeco hvala Bogu da ste došli pa nisam više mogla izdržati"- rekla je Antina mama sa suzama u očima. Odmah je došla kod mene i zagrlila me tako jako da sam mislila da će me ugušiti. Nediljka je stvarno dobra i odlično se slažemo, zavoljela me čim sam došla kod njih iako je to meni bio najstresniji dan u životu vjerojatno.

"Pa Anastasija ti svaki put kao da si sve lijepša i lijepša, kako ti to uspijeva?"- pitala me Nediljka a ja sam se samo nasmijala.

"Hvala vam Nediljka, a čujte, vaš sin me pravi sretnom pa mislim da vam se zbog toga čini"- kažem i pogledam u Antu a on se onako slatko nasmije i zacrveni.

"O pa nisam ni sumnjala, ipak je on moj. Dođi vamo Ante pa nisam te vidjela jako dugo"- kaže Nediljka te zagrli Antu baš onako, jako i majčinski. Skoro sam se rasplakala na ovaj prizor jer sam jako emotivna u zadnje vrijeme, ne znam šta se to dešava.

"Djeco ja sam vama skuhala ručka, sigurno ste gladni ipak je to dug put. Ante hoćeš odnjeti stvari u sobu pa ćemo večerat skupa?"- upita Nediljka Antu dok je stala kraj mene.

"Može mama samo da pokupim sve stvari i odnesem ih u sobu."-kaže Ante i počne vući kofere prema kući.

"Ante daj da ti pomognem, ovako se osjećam baš glupo"- kažem te krenem nositi torbe u kuću, iako me pokušao zaustaviti nije uspio jer šta će mi biti? Pa ništa.

Nakon što smo odnjeli sve stvari i nakon što smo se presvukli sišli smo dolje i sjeli za stol. Taman kada je Antina mama stavila svu hranu došao je i Antin tata Boško.

"Nediljka? Šta to fino miriši?"- čuli smo Boška kako priča dok ulazi u kuću.

"Dođi Boško, gle tko je tu"- kaže Nediljka.

Kada je Boško ušao u blagavaonicu, stao je i nije mogao vjerovati, da, samo je Nediljka znala da dolazimo nitko drugi.

"Sine? Pa šta radiš tu?!"- pitao je Boško nakon što je vidio Antu.

Ante se ustao i zagrlio svog tatu a Boško je onda napokon i mene vidio.

"Anastasija? Pa oprosti dušo nisam te vidio. Dođi vamo"- kaže Boško kroz smijeh te se ja ustanem i zagrlim ga.

Krenuli smo večerati ali ja nisam mogla puno jesti, bilo mi je nekako muka.

"Anastasija, jedi još malo, pa jako malo si jela"- rekla mi je Nediljka jer je očigledno skužila da ne mogu jesti.

"Ma ne mogu, jela sam putem i popila puno vode, umorna sam jako."- rekla sam, tj malo sam slagala, nisam popila puno vode i puno sam pojela na putu ali sad mi je strašno muka.

"Onda se odi odmorit dušice, ipak ste imali dug put"- kaže mi Boško na što sam ja pristala i svima sam poželila laku noć te sam otišla u sobu i zaspala.

———————————————————————————

Još jedan novi nastavak je tu! Nadam se da vam se sviđa.

Malo je duži ali se nadam da vam to ne smeta ;)