LJUBAV SA VUKOVIMA

Uvod

"Jesi li raspakovala sve stvari?"

"Da tata, sve je raspakovano."

Nastavila sam viljuškom da guram zrno graška po tanjiru.

"Jesi uzbuđena zbog škole? Da li si izabrala šta ćeš obući? Važno je da ostaviš dobar utisak od samog početka."

"Mama, sve je u redu. Nema potrebe da me toliko ispitujete i vršite pritisak."

"Ne, ne. Pogrešno si shvatila. Ne želimo da vršimo pritisak na tebe, dušo. Samo smo tata i ja mnogo truda uložili kako bismo uspeli da te upišemo u ovu školu. Nije lako prebaciti ceo svoj život u drugi grad. I ako odustanu od tebe ili ne ostaviš dobar utisak nemamo drugih opcija, a grehota je da odustaneš sad kada ti je samo završna godina ostala."

"Toliko o tome da ne vršite pritisak.." Progunđala sam više za sebe.

"Luna, ne šapući. Pričaj normalnom jačinom za stolom kao i svi ostali."

Pogledala sam ga mrko i odmakla stolicu od stola. "Izvinite me, nisam gladna više."

Uzela sam teksas jaknu i krenula napolje da malo razbistrim misli, a iza sebe sam čula negodovanje moje majke prema tati kako je opet uspeo da me otera od stola.

Nije do njega. Nije on kriv što sam ovakva. Zapravo pogrešno je uopšte tražiti krivca.

Sela sam na letnjikovac koji je bio iza moje kuće, na samom ulazu u šumu. Nismo uspeli da nađemo kuću ili stan u centru grada po povoljnoj ceni, pa su odlučili da je i predgrađe u redu. Sve se brzo izdešavalo u mojoj staroj školi i cela selidba.

Međutim, meni se ova nova kuća mnogo dopada. Vrlo je mirno. Ne mogu da verujem da su prodavci morali toliko da snize cenu jer niko nije želeo da je kupi jer je šuma odmah iza nje. Lokalci kažu da u šumi nema opasnih životinja niti bilo čega za brigu. Istraživala sam malo i zapravo poslednji put kad je neka divlja životinja viđena u ovoj šumi, izuzev divlje svinje, bilo je pre 79 godina.

Polako je padao mrak. Učinilo mi se da sam čula neko šuškanje i osećala sam se kao da me neko sve vreme posmatra, zatim sam odlučila da odem u kuću. Često kada sam sama dobijem osećaj kao da me neko posmatra. To valjda ide u paketu sa noćnim morama.

Pokupila sam jaknu i polako krenula. Kada sam stigla do stepeništa i zadnjeg ulaza u kuću čula sam nešto u daljini. Načulila sam uši. Zvuk poput zavijanja vuka. Jesam li ja potpuno poludela? Okrenula sam se ponovo, ali nije bilo baš ničega. Možda mi se samo učinilo.

Često su mi se pričinjavale stvari i zvuci ranije. Psiholog mi je objasnio da je to sve povezano sa našim strahovima. Pošto se plašim mraka, moja podsvest želi da opravda taj strah pa čini da mi se priviđaju stvari, zvukovi ili ljudi u mraku.

Popela sam se na sprat i ušla u svoju sobu. Soba je gledala na zadnji deo dvorišta, iza kuće. Izoštrila sam vid i pogledala kroz prozor baš ka onom letnjikovcu gde sam sedela. Videla sam senku neke životinje koja je skočila sa letnjikovca, ali kada sam trepnula i ponovo pogledala nije bilo ničega. A onda, dok sam skidala majicu, ponovo se začuo taj zvuk, poput zavijanja vuka ili neke druge životinje. Zatvorila sam prozor, ali kao da sam ga i dalje mogla čuti.

Ali ovaj put, mogla sam da se zakunem, delovalo je tako stvarno. 

Ako je do strahova, nema poente, jer sam još kad sam ušla u sobu upalila svetlo.