LJUBAV SA VUKOVIMA

Tačno sam znao da će dovesti ovu zgodnu plavušu

Trema me je obuzela kada je direktorka zajedno sa mnom pokucala na vrata mog novog razreda. Ušle smo zajedno unutra i ona je objasnila celom razredu i mom novom razrednom da sam nova učenica. Sram me je pojeo, tako da nisam ni gledala u pravcu učenika, već u svog razrednog. Bio je visok, mnogo mršav i plav, izgledao je pogubljeno.

Dok mu je direktorka objašnjavala da sam iz predgrađa i da me upiše na spisak putnika kako bih izlazila ranije na bus, ostatak razreda je ćutao i pomno slušao kako bi saznali što je više moguće o meni.

"Ja sam Luna Popovska. Doselila sam se nedavno ovde i ovo je bila najbolja opcija za nastavak mog školovanja." Stajala sam posramljeno ne znajući šta još da kažem. Nisam želela da svi znaju o mojim problemima i mentalnim ispadima zbog kojih sam i izbačena iz prošle škole.

"Zašto si se preselila? Mislim napustila, prethodnu školu?" Upitala je blajhano plava devojka iz prve klupe gledajući me krupnim smeđim očima. Izgledala je ljubazno, i kao da ništa ne sluti.

Ćutala sam i prešla pogledom preko odeljenja. Svi su gledali u mene i čekali odgovor, a kada ga nisam dala bili su još više znatiželjni o mojoj prošlosti. Ali sreća po mene pa se razredni ubacio i spasao situaciju.

"Magdalena, nije u redu postavljati tako lična pitanja, a pogotovo ne pred svima. Tek je došla i treba da je upoznate sa pravilima škole i pomognete joj da se prilagodi."

Sela sam nazad na stolicu pored devojke sa mat crnom kosom, s kojom sedim u klupi.

"Šta je ovo bilo?" Upitala me je šaptom.

"Ništa. Nije ona kriva, samo je bila ljubazna."

"Magdalena? Oh, nemoj da padaš na tu lažnu ljubaznost. Ona je najzlobnija devojka koju poznajem." Prebacila sam pogled nazad na plavušu i primetila kako me ogovara sa svoje dve drugarice. Odmah mi je sve bilo jasno.

"Ona je ćerka direktorke. Tako da šta god da kriješ - Magdalena to već zna. Ima sve privilegije. I na tvoju žalost ogromna je alapača, tako da će svi znati tvoju tajnu već na velikom odmoru." Crnokosa me je pogledala otužno. "Inače, ja sam Ines."

"Ja sam Luna, ali ti to već znaš." Nasmejala sam se.

Posle samo par časova Ines i ja smo se već sprijateljile. Delovala je kao jako kul devojka. Imala je neki svoj stil, a kada mi je rekla da se u slobodno vreme bavi pevanjem, još više mi se dopala.

Dok smo sedele za stolom na odmoru i jele ovsene pahuljice iz automata pričale smo o svemu. Rekla mi je kako se ne druži ni sa kim, jer je takođe iz predgrađa a i ne u klapa se u društvo gradskih devojaka poput Magdalene i njenih drugarica Ane i Sofije. Ceo razred nam je pun takvih poput njih, što me je dodatno činilo anksioznom.

"Jel to tvoja prirodna boja kose?"

"Da, ovaj.."

"Kako je tako mat crna? To je neverovatno Ines! Ja sam pomislila da se farbaš. Nikada ranije nisam videla nešto tako."

"Ma ne brini oko toga, mislim nije kao da mogu da se prefarbam u drugu boju i rešim problem." Na trenutak se uozbiljila i ponašala se uznemireno. Zašto je uznemiruje razgovor o boji kose?

"Izvini ako sam te uznemirila."

"U redu je Luna. Samo..to je isto kao da sam te pitala da li je tvoja kosa prirodno plava, a nemaš izrastak." Naglasila je i shvatila sam da ne želi da produbljujemo temu.

"A pođi sa mnom!" Uzviknula je i povukla me za ruku, tako da sam jedva stigla da zgrabim torbu.

Vodila me je ka grupi od troje visokih momaka. Kako smo se približavale tako me je hvatala trema i trebalo mi je par trenutaka da shvatim da ovi momci idu s nama u razred i da su mi zato poznati.