AVANTURISTA

Sreća u nesreći

– Postoji li povod ovako uranjenom ručku? – Temjana se prihvatala pribora za jelo i postavljala sto.

– I ja se pitam? Morala sam da zatvorim atelje, a toliko posla imam – Bojana je izlazila iz kupatila, osvežena i opranih ruku. Nekoliko dana za redom, nije dizala glavu sa skica i izgledala je samoj sebi kao zombi. Tamni kolutovi ispod očiju su je odavali i govorili koliko se zalagala i trudila da sve protekne bez greške.

– Ma i meni se nakupilo. Imam tri naredna dana da obnevidim, radeći na laptopu – Lazar je prilazio stolu, najednom tresnuvši o mekanu stolicu. – I hoćemo li saznati čemu ovaj ručak u dvanaest sati? I gde je otac?

– Uranila sam... Htela sam da preduhitrim loše vesti i oteram lepim mirisima sve negativno iz našeg doma. Od strepnje nisam znala ništa drugo nego da kuvam da mi što pre vreme prođe dok ne stigne Steva.

– Loše vesti??? – sve troje su u isti mah zainteresovano uprli pogledima ka Borki. – Kakve loše vesti? – Bojana se našla tik uz njena leđa i umalo je nije oborila od naglog okreta.

– Ma nije ništa... ovaj... Šta ja to pričam? – uzbunila se, nisu skidali oči sa nje. – Zašto me tako čudno gledate? Čekam Stevu da stigne s pregleda.

– Zašto tako važnu informaciju tek sad čujem? I kakav je pregled u pitanju? – Lazar je nakostrešen i sav usplahiren skočio sa stolice, obuhvativši pogledom sve tri. Kako su Temjana i Bojana istovetno bile zatečene rečima kao i on sam, koje su se Borki omakle i našle svoj put, Lazar je nastavio. – Koliko vidim ni vas dve niste imale pojma.

Obe su bez reči samo zavrtele glavom i već u sledećem trenutku prebacile svu pažnju na Borku.

– Čekamo objašnjenje – Lazar je, kao jedina muška glava među njima i najotresitiji istupio,  pošto se od sestara nije nadao da će insistirati da im se objasni.

– Šta ste se tu uzjogunili? Otac je otišao do doktora... Ne vidim ništa čudno u tome što neko hoće da proveri svoje zdravlje.

– Doktoru?... Kom doktoru?

– Specijalisti... – zastajkivala je i pravila pauze. Izletelo joj, a nije ni u kom slučaju smelo. Steva će se opasno naljutiti što nije ispoštovala ono što joj je striktno naredio. Ticalo se njega i sa punim pravom je odlučivao da li će ostati tajna ili ne.

– Borka?! – nije više bilo majko, niti pitomog mekog glasa kada joj se obraćao. Lazar je bio već na kraju živaca. Sve ga je poteralo na loše. Raskid sa Dunjom od pre nedelju dana ga je još uvek držao i progonio, i nije mu bilo ni do čega. Trebalo je vreme da se sve stiša i da se rane zacele a koliko primećuje neće se ni zatvoriti jer očigledno nešto se dešava u šta on nije uključen. A majka sve nešto uvija i ne govori mu pravu istinu. – Zar trebamo da ti izvlačimo reč po reč iz usta? Kaži nam već jednom šta je sa ocem.

– Joj što si ti nasrtljiv... Reći ću vam. Naravno da ću vam reći, iako ću kasnije snositi sankcije što sam se istrtljala.

– Pa govori, zaboga! Sa tolikim uvodom samo dramatizuješ sve više. Hoćeš da popadamo u nesvest od neizvesnosti.

Borka se uspaničila i okretala malo levo ka Temjani, pa desno ka Bojani da bi završila na Lazaru. Nije znala šta da radi. Nije bilo nimalo lako upustiti se i sve im obelodaniti. Deca joj nimalo nisu pomagala, briga im je izvirala iz očiju, željno su čekali da saznaju u čemu je problem. Nije bilo drugog izlaza  nego da im sve potanko iznese. Ruke su joj drhtale dok je nesvesno primicala tanjire i vraćala ih na mesto. Nervoza ju je nagonila da uposli ruke, a jezik se svezao i ni makac.

– Majko, daj se smiri! Sedi i ispričaj nam to što vas dvoje očito krijete od nas – Bojana je blagim tonom, još uvek prisebna, pomilovala majku po ramenu i pogurala je na stolicu.